Preminuo Andrija Bajić, legenda srpske izvorne muzike
Kompozitor i pevač Andrija Bajić, jedna polovina legendarnog dueta Braća Bajić, preminuo je u 89. godini na VMA, posle moždanog udara od kog se nakratko oporavio.
- Andrija Bajić preminuo je 7. jula na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u 89. godini.
- Nedeljama ranije doživeo je moždani udar, od kog se delimično oporavio, ali mu se stanje potom naglo pogoršalo.
- Sa bratom Tomislavom činio je legendarni duet Braća Bajić i obeležio čitavu jednu eru srpske izvorne muzike.
- Iza sebe ostavlja pesme koje se i danas pevaju, među njima "Nad izvorom vrba se nadnela".
Andrija Bajić, kompozitor i pevač koji je čitav život posvetio srpskoj izvornoj muzici, preminuo je 7. jula na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u 89. godini. Vest je kroz suze potvrdila njegova supruga, pevačica poznata kao Mala Cana, koju je odlazak dugogodišnjeg životnog saputnika potpuno slomio.
Bajić je nedeljama ranije doživeo moždani udar. Prvo se činilo da se izvlači, pa se stanje delimično popravilo i porodica je verovala da je najgore prošlo. Onda se sve naglo pogoršalo. Otišao je tiho, ostavivši za sobom melodije koje su odavno prestale da budu samo njegove i postale deo zajedničkog pamćenja.
Šta ostaje iza čoveka koji je pisao pesme za druge?
Ime Andrije Bajića najčvršće je vezano za duet koji je delio sa bratom Tomislavom, Braća Bajić. Zajedno su obeležili jednu čitavu eru srpske izvorne muzike, u vremenu kada se pesma slušala pažljivo, od početka do kraja, i kada je jedna melodija umela da traje decenijama.
Ali Bajić nije bio samo izvođač. Bio je autor. Potpisao je “Nad izvorom vrba se nadnela”, pesmu koju je do besmrtnosti donela Silvana Armenulić i koja i danas, posle toliko godina, zvuči kao da je napisana juče. Njegov je i “Kolubarski vez”, kolo koje su generacije igrale a da mnogi nisu ni znali čije ruke stoje iza njega.
To je možda i najlepše što se o jednom autoru može reći. Njegove pesme su nadživele modu, nadživele su i samo njegovo ime u svesti šire publike, jer se pevaju i tamo gde niko ne pominje ko ih je napisao. Retko koji stvaralac dođe do te tačke, da delo postane veće od potpisa.
Tuga koja se ne krije
Vest o smrti Andrije Bajića primljena je sa iskrenim bolom. Oglasile su se i kolege sa estrade, mnogi od onih koji su ga poznavali kao čoveka blagog i posvećenog, daleko od skandala i buke koja često prati ovaj posao. Za njega su govorili da je pripadao staroj školi, onoj u kojoj se do imena dolazilo radom i talentom, a ne bukom.
Najteže je, razumljivo, palo Maloj Cani. Njih dvoje su decenijama delili i scenu i život, i upravo je ona, kroz suze, prva potvrdila tužnu vest javnosti. U trenucima kada se gubi neko ko je bio uz tebe pola veka, reči obično nedostaju, a slika dvoje ljudi koji su zajedno pevali kazuje više od svakog saopštenja.
Odlazak Andrije Bajića nije samo gubitak jednog imena sa estradne mape. To je zatvaranje jednog poglavlja domaće muzike, onog u kome se izvorna pesma čuvala kao dragocenost i prenosila s kolena na koleno. Ljudi poput njega postajali su retki i za života, a sada ih je za jednog manje.
Ostaju pesme. I to je, možda, jedini oblik trajanja koji je Andriji Bajiću zaista bio važan. Koja vam se njegova melodija prva vrati kada čujete njegovo ime?
