Minioni se vraćaju: „Minions & Monsters” u bioskopima
Universalov animirani prequel vodi žute stvorove u Holivud 1920. godine, gde umesto da snime horor, greškom oslobode prava čudovišta. Grua nema, glas minionima ponovo daje Pjer Kofin.
- „Minions & Monsters” u širokoj bioskopskoj distribuciji je od 1. jula 2026.
- Radnja je smeštena u Holivud 1920. godine, minioni jure slavu, Grua u priči nema.
- Režiju potpisuje Pjer Kofin, koji i pozajmljuje glas minionima.
- Premijera je pomerena godinu unapred, prvobitni plan bio je za 2027.
Postoji trenutak, obično negde oko treće minute svakog filma o minionima, kada bioskopska sala prestane da bude publika i pretvori se u jedan jedini, kolektivni kikot. Deca se smeju jer je žuto i jer pada, roditelji se smeju jer se maglovito sećaju vremena kada su i sami govorili jezik koji niko ne razume, a franšiza „Kako sam ukrao Mesec” u međuvremenu tiho puni blagajne. Od danas, prvog jula, ta scena se ponavlja u srpskim salama, ovog puta pod naslovom „Minions & Monsters”.
Universal Pictures ovog puta ne prodaje nastavak nego prequel, korak unazad kroz vreme, sve do 1920. i zore Holivuda. Minioni, ta besmrtna kolonija okruglih naočara i nerazgovetnog brbljanja, stižu u grad snova sa jednom jedinom idejom: da postanu filmske zvezde. Da bi snimili sopstveni monstruozni spektakl trebaju im čudovišta, pa ih, sasvim u skladu sa sopstvenom prirodom, slučajno puste u stvarnost. Grua, čoveka koji je decenijama bio njihov gazda i njihova jedina veza sa naracijom, ovde nema, i upravo je to najintrigantnija odluka ovog scenarija.
Zašto nam se žuti stvorovi stalno vraćaju?
Odgovor je delom komercijalan, delom nešto suptilniji. Minioni su odavno prerasli filmove u kojima se pojavljuju, postali su piktogram, emotikon, ukras na dečjim rancima i, povremeno, nezvanični mem političkih rasprava. Studio to zna, pa umesto da im doda novu radnju, radije im oduzima kontekst: bez Grua, bez zlikovačkog plana koji treba osujetiti, ostaje čista, gotovo apstraktna komedija haosa. To je hrabrije nego što na prvi pogled deluje, jer se franšiza svesno odriče svog jedinog ljudskog uporišta i kladi se da je publici dovoljna sama energija stvorenja.
Postavljanje radnje u 1920. nije slučajno. Nemi film, era u kojoj se komedija oslanjala na telo, pad, grimasu i tajming, prirodno je stanište za bića koja i onako ne govore razumljivim jezikom. Minioni su, u neku ruku, poslednji naslednici Bastera Kitona i ranog slapstika, samo digitalno uglačani i obojeni u žuto. Kada film citira Old Hollywood, on zapravo citira sopstveni rodni list.
Nostalgija za Holivudom koji nikad nismo videli
Iza vedrine prizora krije se jedna zanimljiva melanholija. „Minions & Monsters” prodaje nostalgiju za epohom koju najveći deo publike nikada nije doživeo, ni na platnu ni u sećanju, ali je prepoznaje kao ikonografiju: reflektori, crveni tepih, čudovišta od gume i kartona, filmski studio kao fabrika iluzija. To je nostalgija iz druge ruke, sklopljena od slika koje smo nasledili, i baš zato funkcioniše na dece i na odrasle istovremeno.
Iza kamere je Pjer Kofin, koreditelj originalnih „Minion” priča, čovek koji već godinama sam pozajmljuje glas čitavoj koloniji svojih junaka. Ta dvostruka uloga, autor i glumac u istom projektu, daje filmu neobičnu autorsku doslednost za jedan studijski blokbaster. Premijera je stigla godinu ranije nego što je planirano, pomerena unapred sa 2027, a svetsku pretpremijeru film je imao na festivalu animacije u Anesiju, pre nego što je krenuo u široku distribuciju.
Ostaje pitanje koje se sa svakim novim nastavkom sve teže ignoriše: da li nam minioni zaista imaju šta novo da kažu, ili smo mi ti koji jednostavno ne umemo da im odolimo? Vodite li ovog leta decu u bioskop, ili idete sami, tiho, da se još jednom nasmejete žutom haosu?
