Distopijski hit ,Silo' se vraća: treća sezona stigla na Epl TV+

Postoji jedan kadar u ,Silo’ koji se pamti duže od svih obrta zapleta: kamera se penje uz betonsku spiralu, nivo za nivoom, a gledalac polako shvata da na vrhu tog stepeništa nema neba, nego samo još jedna zaključana vrata. Klaustrofobija kao dramaturški princip, to je ono što je od serije Grejama Josta napravilo jednu od retkih ekranizovanih distopija koja se ne oslanja na spektakl razaranja, nego na tesnac. I upravo tom tesnacu se ovog jula vraćamo po treći put.

Treća sezona objavljena je 3. jula, sa deset epizoda koje izlaze ritmom starih televizijskih serijala, jedna svakog petka, sve do finala zakazanog za 4. septembar. To odbijanje da se ceo paket baci gledaocu u jednom danu deo je poetike ove serije koliko i njena scenografija: strpljenje je ovde estetska kategorija.

Podzemlje kao ogledalo

Radnja i dalje prati društvo od oko deset hiljada ljudi zatvorenih u ogromnom podzemnom silosu, gde svako pitanje o tome šta se nalazi napolju može da košta glave. Ono što novu sezonu izdvaja jeste uvođenje druge vremenske linije, priče o samom poreklu silosa, koja obećava da odgovori na pitanje koje serija drži otvorenim od prve epizode: kako je i zašto ovaj svet uopšte nastao.

Taj potez je rizičan na način na koji su rizični svi prequel-ovi. Objašnjenje misterije skoro uvek oduzme nešto od njene težine, a ,Silo’ je do sada živeo baš od nedorečenosti, od osećaja da protagonisti znaju manje nego mi, a mi manje nego što bismo želeli. Rebeka Ferguson, koja Džulijet Nikols igra suzdržano, gotovo mrko, i koja je ovde i izvršni producent, jedan je od razloga zašto ta ravnoteža do sada nije pukla. Njena junakinja nije klasična pobunjenica sa parolom, nego inženjerka kojoj smeta kada brojke ne štimaju, a upravo to seriji daje uverljivost.

Zašto nam podzemna distopija baš sada zvuči poznato?

Lako je ,Silo’ čitati kao žanrovsku zabavu o preživljavanju, ali serija radi nešto suptilnije. Ona je studija o tome kako se društvo drži na okupu pomoću dozirane laži, o birokratiji koja informacije tretira kao opasan materijal i o ljudima koji se naviknu da žive bez horizonta. U trenutku kada se i izvan ekrana mnogo raspravlja o tome ko kontroliše šta smemo da znamo, prizor zajednice zatvorene ispod zemlje deluje manje kao naučna fantastika, a više kao uvećano ogledalo.

Zato ova sezona nosi poseban teret. Epl je još u decembru 2024. odobrio i treću i četvrtu sezonu, s tim da je četvrta najavljena kao poslednja, pa se priča sada kreće ka svom kraju sa jasnim rokom. To može da bude blagoslov, jer serije koje znaju gde staju retko se raspadnu, ali i pritisak, jer sada zaista mora da isporuči odgovore koje je godinama odlagala.

Ostaje pitanje koje svaki dobar serijal o zatvorenom svetu na kraju postavi i svom gledaocu: da li zaista želimo da saznamo šta je napolju, ili nam je, kao i stanovnicima silosa, ipak lakše da živimo sa zatvorenim vratima?