Igrana „Moana” deli publiku: Dvejnova perika i CGI
Diznijev igrani rimejk stiže u bioskope 10. jula, a reakcije na trejlere su oštro podeljene, od Džonsonove perike do preobilja digitalnih efekata.
- Igrana „Moana” stiže u bioskope 10. jula, u režiji Tomasa Kejla.
- Dvejn Džonson ponovo je Maui, a naslovnu ulogu nosi debitantkinja Katrin Lagaaja.
- Kritika na trejlere ide na Džonsonovu periku, takozvano „mišićno odelo” i preobilje CGI efekata.
- Roten tomejtos prognozira ocenu kritike oko 60 odsto, a otvaranje oko 85 miliona dolara.
Postoji jedan kadar u trejlerima koji je, sasvim slučajno, postao test za celu premijeru: Dvejn Džonson stoji na pučini, kosa mu pada niz ramena, a publika na internetu ne gleda talase iza njega nego, redom, njegovu periku. Kada perika postane glavni lik pre nego što je film uopšte stigao u bioskope, urednik zna da pred sobom nema običnu letnju premijeru nego malu studiju o tome dokle seže strpljenje gledalaca prema Diznijevoj fabrici igranih rimejkova, mašini koja već godinama unovčava nostalgiju po ustaljenoj recepturi.
Igrana adaptacija „Moane” stiže na velika platna 10. jula, u režiji Tomasa Kejla, čoveka koji je publici poznatiji po pozorišnom, hip-hop mjuziklu „Hamilton” nego po spektaklu na otvorenom moru. Džonson ponovo tumači poluboga Mauija, ulogu koju je glasom nosio i u animiranom originalu iz 2016, dok naslovnu junakinju igra debitantkinja Katrin Lagaaja. Taj spoj proverene zvezde i novog lica trebalo je da bude adut kampanje, a pretvorio se u okidač za podelu.
Šta igrana „Moana” uopšte dodaje originalu?
To je pitanje koje visi nad celim projektom, jer je animirana „Moana” već bila vizuelno raskošna, sa okeanom koji se ponaša kao lik i sa bojama kakve crtani film sebi sme da dozvoli bez izvinjenja. Kada takav svet prevedete u igrani format, ostajete zarobljeni između dve logike. S jedne strane je obećanje da će sve izgledati stvarnije, opipljivije, bliže gledaocu. S druge je činjenica da je gotovo svaki kadar i dalje digitalno građen, pa se stvarnost koju obećavate ipak crta u računaru, samo ovog puta sa glumcima ubačenim u nju.
Odatle i nelagoda oko Mauija. Deo publike u Džonsonovoj pojavi vidi takozvano „mišićno odelo” i digitalno doteranu građu, umesto tela i pokreta koje bismo prihvatili kao prirodne, pa se lik poluboga, koji je u animaciji bio raskošno stilizovan, u igranoj verziji čita kao nešto između čoveka i računarske skice. Perika je tu samo najvidljiviji simptom šireg problema: kada oko ne zna gde prestaje gluma a počinje efekat, ono se zakači za detalj i tu ostane.
Perika, mišići i aritmetika blagajne
Pri svemu tome, podela oko trejlera ne mora biti loša vest za studio, jer se i svađa oko izgleda pretvara u besplatnu kampanju. Roten tomejtos za sada prognozira ocenu kritike negde oko šezdeset odsto, što je onaj mlaki srednji pojas u kojem film nije ni promašaj ni trijumf, nego roba koja se prodaje na prepoznatljivost naslova. Predviđeno otvaranje od oko osamdeset pet miliona dolara u Severnoj Americi stavlja „Moanu” u isti rang sa prošlogodišnjim igranim „Kako da dresirate zmaja”, još jednim rimejkom koji je pokazao da publika i dalje kupuje kartu za priču koju već zna napamet.
Tu je i suština dileme koju ova premijera otvara. Dizni je odavno naučio da nostalgija ne mora da bude besprekorno izvedena da bi se isplatila, dovoljno je da bude prepoznatljiva. Zato je moguće da film istovremeno razočara deo obožavalaca originala i napuni sale, jer se odluka o gledanju ovde ne donosi na osnovu kritike nego na osnovu sećanja. Pitanje nije da li će „Moana” zaraditi, nego koliko puta još smemo da platimo istu priču pre nego što nam prepoznatljivost prestane da bude dovoljna. Da li biste vi otišli u bioskop na igranu verziju crtaća koji već volite, ili vam je original sasvim dovoljan?
