EXIT slavi leto van Petrovaradina: finale na plaži Ulcinja

Prvi put za četvrt veka, poslednja noć EXIT-a ne odvija se pod zidinama Petrovaradinske tvrđave, nego na pesku Velike plaže u Ulcinju, tamo gde se set ne meri visinom bine nego trenutkom u kom sunce padne u Jadran. Festival koji je decenijama bio deo novosadskog identiteta danas, 6. jula, privodi kraju svoje prvo izdanje izvan Srbije, na obali dugoj trinaest kilometara, uz geslo koje zvuči gotovo kao ispovest umorne industrije zabave: bez LED-a, bez efekata, bez ukrasa, samo muzika, zalasci i more.

Onima koji su EXIT pamtili kao spektakl svetlosnih topova i vatrometa nad Dunavom, ova promena deluje kao odricanje. Ali odluka da se produkcija svede na minimum nije poza, nego pokušaj da se festival vrati onome od čega je i nastao, klupskoj kulturi u kojoj je bina služila zvuku, a ne obrnuto. Program koji vode Argy, Jamie Jones, Maceo Plex, Monolink i Stephan Bodzin osmišljen je da prati ritam prirode, od zalaska do izlaska sunca, pa je i satnica pomerena tako da vrhunac večeri padne kada svetlo nestane s horizonta.

Kako je festival završio izvan Srbije

Selidba nije bila umetnička odluka koliko posledica prethodne godine. EXIT je 2025. obeležio dvadeset peti rođendan, a potom se našao pod pritiskom nakon javne podrške studentskim protestima, i tim istim gestom potvrdio da festival nikada nije bio samo muzika. Ulcinj je zato više od nove lokacije. On je i test da li jedan događaj može da preseli svoju infrastrukturu, imena i publiku, a da pri tom sačuva ono neuhvatljivo što ga je činilo prepoznatljivim, osećaj da se nešto dešava upravo tu i nigde drugde.

Besplatan ulaz uz registraciju, sa više od četrdeset hiljada prijava, jasno govori o strategiji. Festival se ne bori za kartu nego za prisustvo, za brojku koja se lako prevodi u turistički prihod domaćina i u dokaz da brend putuje i bez svoje tvrđave. Crnogorska strana u tome vidi računicu preko dvesta hiljada noćenja i desetina miliona evra, što EXIT-u daje ono što u Novom Sadu poslednjih godina nije imao, dobrodošlicu bez zadrške.

Da li festival može da preseli i svoj mit?

Ovde počinje pravo pitanje. Bina se rasklapa i sklapa, imena se ugovaraju, pesak se lako pretvori u plesni podijum, ali mit se ne pakuje u kamion. EXIT je decenijama bio priča o mestu, o barutani i lavirintu bedema kroz koji se publika kretala kao kroz grad u malom, i taj prostor je pola njegovog značenja nosio umesto izvođača. Na ravnoj plaži, bez zidova i bez istorije koja odzvanja, festival mora da dokaže da njegova legenda živi u zvuku, a ne u geografiji.

Prvo izdanje se večeras zatvara, a odgovor stiže tek s krajem leta, kada isti tim na Bečićima kod Budve pripremi Sea Dance. Do tada ostaje otvoreno pitanje koje se ne rešava lineupom: da li se duh jednog festivala seli zajedno s njegovom opremom, ili ostaje tamo gde je i nastao, na tvrđavi koju je ovog leta prvi put ostavio praznu? A vi, da li biste EXIT pratili bilo gde, ili je za vas on i dalje neodvojiv od Petrovaradina?