Nagrada Mangelos puni 25 godina, po jedan rad od svakog

Preko osamsto šezdeset prijava, devedeset četiri proizvedena rada i blizu dve hiljade ljudi koji su kroz taj mehanizam prošli kao kandidati, finalisti, članovi žirija, kustosi ili kritičari. To je, sveden na brojke, bilans dvadeset pet godina nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“. Od 4. septembra taj bilans se prvi put pojavljuje kao postavka, sa po jednim radom svakog dobitnika i dobitnice, na dve adrese u centru Beograda.

Izložba „25 godina Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos“ biće otvorena za publiku od 4. do 30. septembra, u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti i u prostoru Kluba Akademije u Knez Mihailovoj. Kustosi su Ivana Bašičević Antić i Miroslav Karić.

„Cilj izložbe i obeležavanja jubileja Nagrade jeste, pre svega, da se ukaže na legat koji je ova Nagrada ostavila našoj umetničkoj sceni“, navode organizatori u najavi.

Formulacija je skromnija nego što postavka zapravo jeste. Retrospektiva jedne nagrade obično znači vitrinu sa diplomama i hronologiju na zidu. Ovde je odabran teži put, jer se ne izlaže nagrada nego ono što je iza nje ostalo.

Po jedan rad, dvadeset pet tačaka

Kustoski ključ je jednostavan i zato rizičan: svaki dobitnik dobija jedno mesto u prostoru, bez obzira na to da li iza njega stoji video, fotografija, instalacija ili prostorni zahvat.

„Na izložbi će biti predstavljen po jedan rad svakog dobitnika i dobitnice, kao dvadeset pet tačaka koje, sagledane zajedno, iscrtavaju mapu jedne scene u stalnom preispitivanju sebe same“, stoji u najavi izložbe.

Autori čiji su radovi najavljeni su Vladimir Nikolić, Milica Ružičić, Milena Putnik, Siniša Ilić, Katarina Zdjelar, Ivan Petrović, Ivana Smiljanić, Dušica Dražić, Marina Marković, Slobodan Stošić, Saša Tkačenko, Nataša Kokić, Marko Marković, Nina Simonović, Jelena Mijić, Nadežda Kirćanski, Katarina Petrović, Žarko Aleksić, Jelena Micić, Pavle Banović, Sanja Anđelković, Igor Šiler, Nemanja Milenković i Jovana Blagojević.

Pročitana redom, ta lista je hronologija domaće scene posle 2002. godine, i to hronologija napisana pre nego što se znalo kako će se stvari završiti. Nagrada se dodeljuje umetnicima do 35 godina, dakle u trenutku kada je sud o nečijem radu još uvek ulog, a ne potvrda.

Ko stoji iza nagrade

Nagrada je ustanovljena 2002. godine, a osnovali su je Centar za savremenu umetnost u Beogradu i njujorška fondacija The Foundation for Civil Society. Ime nosi po Dimitriju Bašičeviću Mangelosu, umetniku i istoričaru umetnosti koji se smatra rodonačelnikom konceptualne umetničke prakse na prostoru bivše Jugoslavije. Izbor imena nije bio dekorativan: Mangelosov rad je i sam bio spor sa institucijom umetnosti, pa je nagrada od početka nosila i tu obavezu.

Od 2010. godine program vode Remont, nezavisna umetnička asocijacija iz Beograda, i Fondacija Ilija i Mangelos iz Novog Sada. Nagrada je deo međunarodne mreže Young Visual Artists Awards, koju je njujorška fondacija pokrenula devedesetih godina radi podrške mladim autorima iz Centralne Evrope i sa Balkana. O sastavu žirija govori podatak da su među njegovim članovima tokom godina bili i pomoćnica direktora njujorške Mome i kustoskinja saradnica Gugenhajmovog muzeja.

Šta dobitnik zapravo dobija?

Ne čekovnu svotu, nego vreme i mesto. Dobitnik ili dobitnica odlazi na osmonedeljni rezidencijalni i studijski boravak u Residency Unlimited u Njujorku, uz mogućnost umrežavanja sa akterima tamošnje i međunarodne scene. Po povratku sledi prezentacija boravka, pa samostalna izložba ili produkcija novog rada. Od 2024. godine i finalisti dobijaju višemesečni mentorski rad sa afirmisanim profesionalcima savremene vizuelne umetnosti, usmeren ka razvoju i produkciji radova za završnu izložbu.

Kriterijum je u najavi ostao neizmenjen od početka:

„Nagrada „Mangelos“ dodeljuje se umetnicima i umetnicama do 35 godina starosti za osoben, izvanredan i u kontinuitetu ostvaren umetnički rad koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje“, navode organizatori.

Sintagma „u kontinuitetu ostvaren“ tu radi najviše posla. Ona isključuje jedan uspeli projekat i traži nešto što se u domaćim uslovima najteže održava, a to je rad koji traje duže od jedne sezone i jednog konkursa.

Brojke koje govore o programu, ne o ceremoniji

Odnos između preko 860 prijava i 94 proizvedena rada je zapravo najzanimljiviji podatak celog jubileja. Nagrada koja bi bila samo priznanje ne bi imala proizvodnu statistiku. Ovde je postoji, i to znači da je četvrt veka novac išao i u nastanak radova, a ne isključivo u dodeljivanje titule. Godišnja izložba finalista, koja se producira uporedo, decenijama je bila jedno od retkih mesta gde se aktuelno stanje scene moglo videti na okupu.

Septembarska postavka nosi jednu obavezu koja se ne rešava kustoskim tekstom. Dvadeset pet radova nastalih u rasponu od dvadeset pet godina, u različitim medijima i različitim produkcijskim uslovima, treba da u dva prostora funkcionišu kao jedna celina, a ne kao dvadeset pet paralelnih malih izložbi koje dele samo zajednički povod. Ako to uspe, dobili smo presek scene. Ako ne uspe, dobili smo najpotpuniju arhivu jedne nagrade koju smo do sada imali, što ni u kom slučaju nije mala stvar.