Vedrana Rudan je otišla na područje bez signala

Rečenicu o sopstvenoj smrti napisala je onako kako je pisala sve ostalo, kratko i bez uvijanja. Na Fejsbuk stranici Vedrane Rudan u utorak ujutru osvanula je poruka da je otišla na područje bez signala, i to je bio ceo tekst. Nekoliko sati kasnije vest je potvrdio i njen izdavač u Srbiji, Laguna, a Tanjug ju je preneo u 10.34. Žena koja je dve decenije objašnjavala regionu kako se piše o smrti bez fraza dobila je posmrtnu objavu u sopstvenom registru.

Umrla je 18. avgusta 2026. godine, posle bolesti koju je i sama godinama opisivala u kolumnama. Oko njenih godina izvori se razilaze: Espreso, Informer i Nova pišu da je preminula u 77. godini, Telegraf navodi 76. Podatak koji stoji ispod obe brojke je datum rođenja, 29. oktobar 1949, i grad, Opatija.

Novinarka koja je posle dvadeset godina počela da piše romane

Pre nego što je postala pisac, radila je posao koji retko proizvodi književnike. Više od dve decenije bila je novinarka, između ostalog u Nacionalu i Feral Tribjunu, radila je na radiju i vodila televizijsku emisiju, a na sopstvenom blogu je decenijama kasnije, bez uvijanja, ponavljala da je sa svakog od tih mesta na kraju dobila otkaz.

Roman Uho, grlo, nož objavila je 2002. godine, u pedeset i trećoj. Monolog Tonke Babić, njenog neuljudnog alter ega, nije bio ni debitantski oprezan ni stilski uštogljen, i upravo je to bio razlog zbog kog je knjiga izašla iz uskog kruga i završila u prevodu. Od tog naslova do poslednjeg, zbirke Umreti bez stresa iz 2024, prošle su dvadeset dve godine i sedamnaest knjiga.

Među njima su:

• Ljubav na posljednji pogled (2003), monolog žene optužene za ubistvo muža
• Ja nevernica (2005) i Crnci u Firenci (2006)
• Dabogda te majka rodila (2010), o ćutanju oko porodičnog nasilja
• U zemlji krvi i idiota (2013), zbirka tekstova iz Nacionala i sa bloga
• Ples oko Sunca (2019), autobiografija
• Doživotna robija (2022)

Prevedena je na engleski, mađarski, slovenački, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski, a po njenim knjigama rađene su pozorišne predstave u zemljama regiona. Taj podatak je zanimljiviji nego što na prvi pogled izgleda: prevodi obično idu ka autorima koje je lako univerzalizovati, a njen jezik je bio lokalan do te mere da se činilo neprenosivim. Prenosila se, izgleda, temperatura, ne rečnik.

Kako je pisala o sopstvenoj bolesti?

U maju 2024. javno je saopštila da boluje od holangiokarcinoma, retkog karcinoma žučnih puteva. Od tog trenutka bolest je prestala da bude privatna stvar i postala građa. U kolumni od 13. marta 2026 na sajtu rudan.info napisala je da su joj u Zagrebu rekli da ima još oko tri meseca, i odmah zatim, u istom pasusu, počela da se ruga jezičkom kalupu koji će se pojaviti u vestima o njoj.

Poslednji tekst objavila je krajem jula, nekoliko nedelja pre smrti. U njemu se, umesto sobom, bavila onkološkom klinikom u Rijeci i medicinskim sestrama:

Čija sam kad sam u bolnici danju i noću, kad u tri ujutro osetim ruku na čelu, kad u pet sestre vidim kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi… Nisam bogata, da jesam, dala bih im sve što imam.

Sestre su joj, piše, uzvraćale da je to njihov poziv, pa je postavila pitanje koje je ostalo bez odgovora, može li smena od nula do dvadeset četiri biti nečiji poziv ili je reč o državnom zločinu. Poslednje dane provela je kod kuće, gde se o njoj brinula porodica.

Zašto je odustala od eutanazije?

Godinama je sa suprugom, koji je osam godina mlađi od nje i koji je uz nju bio do kraja, odvajala novac za postupak u inostranstvu. Iznos je bio 17.000 evra.

Ne želim da umirem na rate. Ja želim eutanaziju. Muž i ja smo kroz godine skupljali nešto sa strane. To košta 17.000 evra.

Prijavila se, plaćala članarinu, poslala medicinsku dokumentaciju i bila primljena. Onda je počela procedura: novi nalazi, obavezan boravak, razgovori, komisija koja na kraju procenjuje može li joj se ipak pomoći. Saznala je i da 85 odsto prijavljenih odustane. Kako je fizički slabila, odustala je i ona. Autorka koja je čitav opus posvetila kontroli nad sopstvenim glasom nije uspela da izdejstvuje kontrolu nad poslednjim činom.

Zato je organizovala ono što je mogla, sahranu:

Organizovala sam svoju sahranu. Platila sam čoveka da moju urnu odveze čamcem na otvoreno more i prah istrese u dubinu.

U istoj toj kolumni od marta razračunala se i sa sinom, oko podele kuće u koju su ona i suprug ulagali četiri decenije, i napisala mu da neće dobiti ni komadić kuće i da ga ne želi na svojoj sahrani. Nekoliko redova ranije, dugogodišnjoj prijateljici koja se u Lidlu raspitivala kako je, poručila je: Nećeš na moj pogreb gaduro na pragu osamdesete. Ta dva odlomka su najviše prepisivana danas, i biće to i sutra, jer izgledaju kao obračun.

Nisu, ili bar nisu samo to. To je poslednja primena metoda koji je razradila u sedamnaest knjiga, da se najneugodnija rečenica izgovori naglas, prva, pre nego što je neko izgovori umesto nje. Njen poslednji objavljeni tekst nije bio o naslednicima ni o urni, nego o ženama koje u tri ujutro stavljaju ruku na tuđe čelo. Kanon će je verovatno svrstati među autore skandala. Pogrešiće za jednu policu.