16 mumija i pas u grobnici kod Luksora sahranjeni po redu
Analiza treće bočne odaje grobnice TT 209 kod Luksora pokazuje da šesnaest mumija i mumificiran pas nisu nagomilani nasumično, nego raspoređeni po jasnom prostornom redosledu.
Tim arheologa Univerziteta La Laguna sa Kanarskih ostrva objavio je 18. i 19. avgusta rezultate analize treće bočne odaje grobnice TT 209 u tebanskoj nekropoli, na zapadnoj obali Nila preko puta Luksora u Egiptu. U prostoru gde su vekovima nagomilani ostaci šesnaest mumificiranih ljudi, jednog mumificiranog psa i poremećen sloj sa ostacima još najmanje četiri osobe, dugo se pretpostavljalo da vlada haos. Nova analiza pokazuje suprotno: svako novo telo je polagano prema prostoru koji su ostavila prethodna, po prepoznatljivom redosledu.
Tebanska nekropola je arheološki kompleks koji broji više od 400 grobnica iz različitih perioda stare egipatske istorije. Grobnica TT 209 je jedna od njih, sagrađena u Dvadeset petoj dinastiji, između 754. i 656. godine pre nove ere. Korišćenje odaje je prestalo tek u ptolemejskom periodu, između 305. i 30. godine pre nove ere, kada je grobnica konačno napuštena. U tom razmaku, kroz nju su prošle generacije koje su je iznova otvarale i punile novim sahranama. Istraživanje je u odaji izdvojilo devet zasebnih pogrebnih slojeva, sa pojedinačnim i grupnim ukopima.
Prvi autor studije opisuje ono što je tim zatekao:
“Pronašli smo ukupno šesnaest mumificiranih ljudi, jednog mumificiranog psa i poremećen sloj sa ostacima najmanje četiri osobe.”
To je rekao dr Hared Karbaljo Peres, arheolog Univerziteta La Laguna i prvi autor rada, u saopštenju izdavača Frontiers, časopisa u kome je studija objavljena. On je dodao da je “postojala prostorna logika u kojoj je svako novo polaganje tela prilagođeno prisustvu prethodnih tela”, što tim tumači kao svojevrsno pogrebno pamćenje u procesu ponovnog korišćenja odaje.
Od kovčega do slaganih tela
Najranije sahrane u odaji imale su kovčege, pogrebne mreže i amajlije, a uz tela su nalažene feničanske amfore sa skupom sadržinom. Istraživači to tumače kao znak da su prvi sahranjeni pripadali višem društvenom sloju. Kako se odaja punila, slobodnog prostora je bilo sve manje, pa su tela počela da se slažu jedno na drugo. U kasnijoj, ptolemejskoj fazi, mrtvi više nisu polagani u kovčege, nego su samo pažljivo mumificirani, sa rukama prekrštenim na grudima u položaju koji egiptolozi nazivaju Ozirisovim, i uz uspravno postavljene ćupove, obeležje koje se ne javlja u ranijim fazama korišćenja grobnice.
Zašto je pas sahranjen preko dvoje ljudi?
U jugoistočnom delu odaje, mumificiran pas je pronađen položen preko nogu muškarca i žene. Istraživači to tumače na dva moguća načina: kao znak bliske veze između ljudi i životinje za života, ili kao promenu u ritualu u kojoj je životinja preuzela ulogu psihopompa, simboličkog vodiča duše na putu u zagrobni život. Nijedno od ta dva tumačenja se, prema samim autorima, ne može potvrditi sa sigurnošću samo na osnovu položaja tela.
Metod kojim je tim došao do ovih zaključaka zove se arheotanatologija, disciplina koja rekonstruiše okolnosti sahrane praćenjem položaja, orijentacije i prostornih odnosa između tela. Istraživači su odaju iskopavali, fotografisali mumije i pravili skice i beleške o položaju svakog tela u odnosu na susedna i na strukturu same grobnice. Rad je objavljen u časopisu Frontiers in Environmental Archaeology, sa oznakom DOI 10.3389/fearc.2026.1888379, pod naslovom koji se bavi arheotanatološkom analizom ponovne upotrebe tebanske grobnice 209. Stariji autor rada je dr Migel Anhel Molinero Polo, profesor egiptologije na Univerzitetu La Laguna.
Pred kraj saopštenja, Karbaljo Peres je poručio i sledeće:
“Ono što ovde predstavljamo znači da slojevi koji su ranije smatrani neurednim mogu ponovo da se protumače. To nam pomaže da bolje razumemo društvena ponašanja iza pogrebnih praksi.”
Istraživači sami upozoravaju da rekonstrukcija nije potpuna, ni za jedan sloj sahrana ponaosob. Odaja je bila u upotrebi vekovima, tokom kojih je više puta plavljena, a bilo je i požara. Ljudi su u nju ulazili i posle prvobitnih sahrana i tom prilikom pomerali ostatke, pa se za deo slojeva ne može utvrditi ni tačan redosled polaganja tela, ni prava namera onih koji su ih kasnije premeštali. Ovo istraživanje, drugim rečima, ne dokazuje da je svaka pojedinačna sahrana u grobnici TT 209 sledila isti obrazac, niti tačan trenutak kada je svako telo položeno. Ono pokazuje da je nagomilavanje, posmatrano u celini i na nivou cele odaje, imalo prepoznatljivu prostornu logiku, a ne da je bilo nasumično, i autori naglašavaju da bi svaku sličnu grobnicu sa naizgled neurednim slojevima trebalo analizirati posebno pre nego što se izvede isti zaključak.
