Venecuela: spasioci izvlače žive, mrtvih više od 1.400

Za publiku u Srbiji, koja pamti Kraljevo i Skoplje, slike iz Venecuele deluju bolno poznato: ruke koje kopaju kroz beton, redovi ćebadi na ulici i porodice koje danima čekaju glas ispod betonske ploče. Četiri dana posle dva razorna potresa, spasilački timovi su 28. juna i dalje pronalazili žive u ruševinama, što je vest koja drži otvorenom najtanju moguću nadu u zemlji gde se brojke mrtvih i nestalih svakog sata pomeraju naviše.

Dva zemljotresa, magnitude 7,2 i potom 7,5, pogodila su 24. juna severozapadnu i centralnu Venecuelu u razmaku od svega 39 sekundi, gotovo bez vremena da se zgrade smire između prvog i drugog udara. Taj kratki razmak, prema seizmolozima, deo je razloga zašto je šteta tako velika: konstrukcije koje su prvi potres oslabio nisu izdržale drugi. Broj poginulih do sada je premašio 1.400, povređenih je više od 3.200, a skoro 69.000 ljudi se i dalje vodi kao nestalo, što znači da konačni bilans niko još ne sme da izgovori sa sigurnošću.

Zašto se spasioci i posle četiri dana ne predaju?

Pravilo struke kaže da šanse za pronalazak živih naglo opadaju posle 72 sata, ali venecuelanski slučaj pokazuje koliko su ta pravila gruba procena, a ne presuda. Spasioci nastavljaju da kopaju jer pod srušenim stambenim blokovima i dalje postoje džepovi vazduha, a svaki izvučeni preživeli posle isteka tog roka vraća energiju ekipama koje rade u smenama, bez sna, oslanjajući se na pse tragače i termalne kamere. Upravo zato saopštenje da su žive osobe pronađene četvrtog dana nije rutinska statistika, već dokaz da operacija još nije prešla u fazu pukog uklanjanja ruševina.

Razmera zadatka je, međutim, ogromna. Hiljade ljudi su moguće zatrpane pod betonom u gusto naseljenim delovima gde su zgrade građene jedna uz drugu, a pristup teškoj mehanizaciji otežan je oštećenim putevima i prekinutom strujom. Američki geološki zavod kroz svoj sistem PAGER, koji procenjuje verovatni razmer ljudskih i ekonomskih gubitaka, upozorava da bi konačan broj žrtava mogao znatno da poraste, što spasilačke timove drži u trci sa vremenom u kojoj se svaki sat meri ljudskim životima.

Iza brojki stoji i drugi, tiši front: skoro 69.000 prijavljenih nestalih ne znači nužno 69.000 poginulih, jer su mnogi razdvojeni od porodica u haosu evakuacije, bez telefona i struje da se jave. Vlasti pokušavaju da uspostave registre i tačke za spajanje porodica, ali svaki nepronađeni član za rodbinu znači još jedan dan provedbu pred ruševinom, između nade i strepnje.

Šta katastrofa znači šire od Venecuele?

Zemljotres ovog obima nije samo nacionalna tragedija, već test za međunarodni sistem pomoći u trenutku kada su mnogi kapaciteti već razvučeni na druge krize. Brzina kojom stižu strani spasilački timovi, oprema i humanitarna pomoć odrediće koliko će se ljudi izvući živo i koliko će se brzo gradovi vratiti u podnošljiv život. Za region Latinske Amerike, sklon snažnim seizmičkim udarima, ovo je i podsetnik koliko su standardi gradnje i planovi za vanredne situacije pitanje života i smrti, a ne administrativna formalnost.

Za čitaoce u Srbiji i na Balkanu, koji žive na sopstvenim raselinama i pamte koliko brzo zemlja može da se zatrese, venecuelanska drama nosi neprijatno poznatu pouku o tome šta znači biti spreman pre nego što udar stigne. Solidarnost u ovakvim trenucima ne poznaje geografiju, a pažnja sveta usmerena na Karakas pokazuje da patnja jedne zemlje brzo postaje briga mnogih.

Koliko će preživelih spasioci stići da izvuku pre nego što vreme i ruševine konačno presude, i da li je svet danas spremniji da pomogne nego što je bio juče?