Vašington najavio pregovore s Iranom, Teheran demantuje

Svaka najava pregovora između Vašingtona i Teherana stiže do Beograda pre nego što iko ovde pročita zvaničnu izjavu, jer cena nafte na svetskim berzama i prohodnost Hormuskog moreuza, kroz koji prolazi petina svetskog transporta nafte, prelivaju se na pumpe i račune za grejanje u Srbiji bez ikakvog kašnjenja. Zato vest da američki specijalni izaslanik Stiv Vitkof putuje u Dohu radi razgovora s iranskom stranom, navodno zakazanih za utorak, nije udaljena epizoda bliskoistočne diplomatije, već faktor koji ulazi u svaku srpsku energetsku kalkulaciju za jesen.

Problem je u tome što dve strane ne govore istu priču ni o tome da li sastanak uopšte postoji. Dok izvori bliski američkoj administraciji najavljuju susret u katarskoj prestonici, Teheran demantuje da je bilo šta dogovoreno. Iranski zamenik ministra spoljnih poslova Kazem Garibabadi poručio je da pitanje pristupa napadnutim postrojenjima ostaje rezervisano za konačni sporazum, a ne za uvodne tehničke runde, i da je zahtev šefa Međunarodne agencije za atomsku energiju Rafaela Grosija za sastanak odbijen.

Da li je dogovor uopšte na stolu?

Ono što je proverljivo jeste okvir od šezdeset dana, potpisan prethodne nedelje, koji predviđa nastavak tehničkih pregovora vođenih ranije u Švajcarskoj. To je tanka, ali postojeća konstrukcija, daleko od sveobuhvatnog sporazuma kakav je postojao pre raspada nuklearnog dogovora iz 2015. godine. Vašington taj okvir tumači kao otvorena vrata i šalje Vitkofa da kroz njih prođe, Teheran ga čita kao rok unutar kojeg se ništa ne sme prejudicirati. Ista rečenica memoranduma, dva suprotna čitanja, i otud privid da je sastanak istovremeno i zakazan i nepostojeći.

Za posmatrača iz srpske perspektive, ovaj nesklad nije puka diplomatska sitnica. Iran je, uz Rusiju, jedan od činilaca koji oblikuju cenu energenata na tržištu od kojeg Srbija zavisi, a svaka neizvesnost oko Zaliva podiže premiju rizika na barel. Beograd nema mesto za tim stolom, ali snosi posledice svakog zastoja, što je trajna karakteristika male ekonomije u multilateralnom sistemu skrojenom za velike igrače.

Beč ćuti, postrojenja zatvorena

U središtu spora stoji jedna institucija čije se sedište nalazi u Beču, na svega nekoliko stotina kilometara od Beograda. Inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju više od godinu dana, od juna 2025, nisu ušli ni u jedno iransko nuklearno postrojenje koje je bilo pogođeno. Bez njihovog uvida, međunarodna zajednica nema nezavisnu potvrdu šta se sa iranskim materijalom i opremom zaista dešava, a upravo ta praznina pretvara svaki pregovor u nagađanje.

Grosi otvoreno traži, kako je rekao, snažnu verifikaciju iranskog programa, dok Teheran verifikaciju nudi tek kao završni ustupak, nikako kao prvi korak. U toj asimetriji leži suština zastoja: jedna strana hoće proveru pre poverenja, druga poverenje pre provere. Jedini deo slike koji za sada deluje stabilno jeste saobraćaj kroz Hormuski moreuz, koji ostaje uobičajen zahvaljujući uspostavljenoj liniji za sprečavanje incidenata, što tržištima daje predah, ali ne i garanciju.

Diplomatija ovde funkcioniše kao i obično u regionu Zaliva, naglo i u rafalu, pa će se prava priroda razgovora u Dohi videti tek kada se utvrdi da li je Vitkof zaista seo naspram iranske delegacije ili je sastanak ostao samo na najavi jedne strane. Da li bi Beograd uopšte trebalo da računa na smirivanje cena energenata pre nego što inspektori ponovo uđu u iranska postrojenja?