Iran udario brodove na koridoru mimo Hormuza, SAD uzvratili

Za zemlju koja svaki litar dizela i svaki kubik gasa plaća po ceni koju diktira nervoza na svetskom tržištu energije, sukob na ulazu u Persijski zaliv nije daleka vest nego stavka u budžetu svakog domaćinstva u Srbiji. Iran je poslednjih dana namerno udario na komercijalne brodove u novom južnom koridoru kod obale Omana, plovnom putu koji su Vašington i zalivske prestonice razvili upravo zato da bi teret zaobišao iranske vode i uzak grlić Ormuskog moreuza. Sjedinjene Države su odgovorile udarima na iranske pomorske ciljeve, a onda je, posle nekoliko dana zaoštravanja, dogovoren prekid vatre i povratak diplomatskom kanalu u Dohi.

Poenta iranskog poteza nije bila u broju pogodjenih brodova, nego u poruci. Južni koridor kod Omana osmišljen je kao ruta koju Teheran ne može ni da kontroliše ni da naplaćuje, za razliku od Ormuskog moreuza kroz koji istorijski prolazi petina svetske nafte i nad kojim iranska mornarica drži prst na obaraču. Kada je skoro polovina dolaznog komercijalnog saobraćaja počela da bira novu, južniju putanju, Teheranu je izmakla poluga kojom decenijama pritiska Zapad i zalivske suparnike. Udar na te brodove bio je pokušaj da se toj alternativi vrati osećaj rizika, da se pošiljaocima stavi do znanja da bezbedne rute mimo iranskog nadzora nema.

Zašto je ovaj koridor toliko važan za Zapad?

Odgovor leži u geografiji energetske moći. Ormuski moreuz je usko grlo kroz koje mora da prodje ogroman deo nafte i tečnog gasa namenjenog Aziji i Evropi, i upravo ta uskost daje Iranu asimetričnu prednost, jer mala flota brzih čamaca i priobalnih raketa može da zapreti tankerima mnogo skupljim od sebe. Južni koridor kod Omana pomera težište te ravnoteže: pošiljke se drže dalje od iranske obale, oslanjaju na omanske i šire zalivske luke i izlaze na otvoreno more pre nego što udju u domet Teherana. Za Vašington i njegove partnere u Zalivu to nije samo logistika, to je pokušaj da se energetska mapa regiona prekroji tako da jedna prestonica više ne drži ventil.

Zbog toga je iranski udar shvaćen kao napad na sam koncept alternative, a ne na pojedinačne brodove. Sjedinjene Države su uzvratile udarima na iranske ciljeve vezane za pomorske operacije, računajući da bi izostanak odgovora ohrabrio dalje napade i poništio poverenje u novu rutu. Teheran je potom gadjao američke objekte i regionalne partnere, u obrascu koji je Bliski istok video više puta: mereno zaoštravanje do tačke sa koje obe strane još mogu da se povuku bez gubitka obraza.

Šta donosi dogovor u Dohi?

Predsednik Donald Tramp saopštio je da su obe strane pristale da zaustave dalje udare i nastave razgovore u Dohi, čime je za sada zaustavljena spirala odmazde. Dogovorom je uspostavljen šezdesetodnevni period tokom kog brodovi mogu da prolaze koridorom bez naplate, što je istovremeno ustupak pošiljaocima i pokušaj da se novoj ruti vrati kredibilitet posle napada. Katar, koji već godinama igra ulogu posrednika izmedju Vašingtona i Teherana, ponovo je dobio mesto domaćina, potvrdjujući da male zalivske države u ovim krizama nose diplomatsku težinu nesrazmernu svojoj veličini.

Za Evropu, a time i za Srbiju, ovih šezdeset dana su prozor u kom se cene energenata neće trzati na svaku vest sa Zaliva, ali i podsetnik koliko je snabdevanje krhko kada zavisi od jednog moreuza i volje jedne prestonice. Ako pregovori u Dohi propadnu, koridor kod Omana ostaje izložen, a tržište nafte ponovo nervozno. Verujete li da će šezdeset dana bez naplate biti dovoljno da se poverenje u novu rutu vrati, ili je ovo samo predah pre sledećeg zaoštravanja?