Zašto Milanović neće u Pariz: usamljeni glas razuma na Balkanu

Dok se dobar deo regiona utrkuje ko će se ranije svrstati iza Emanuela Makrona, jedan čovek u Zagrebu je rekao ne. Zoran Milanović, predsednik Hrvatske i po Ustavu vrhovni zapovednik oružanih snaga, doneo je formalnu zapovest da hrvatski vojnici neće marširati na vojnoj paradi 14. jula na Jelisejskim poljima. Ovogodišnji mimohod nije puka ceremonija: u prvom planu je podrška Ukrajini, a Francuska je pozvala 37 država takozvane koalicije voljnih. Milanović je odbio da svoju vojsku pretvori u rekvizit tog spektakla.

Njegova poruka bila je kratka i jasna. “Vojnici ne mogu ići ako ja to ne dopustim”, rekao je, uz podsećanje da Hrvatska nije članica koalicije voljnih, nego članica NATO-a. Razlika koju mnogi namerno brišu, on je istakao kao ključnu. Jedno je savez u koji je zemlja ušla, drugo je ad hoc družina koja se okuplja oko eskalacije rata u koji Hrvatska nema šta da šalje ni ljude ni oružje.

Zašto je odbijanje zapravo jedini razuman potez?

Vlada premijera Andreja Plenkovića htela je da u Pariz pošalje 21 pripadnika Počasno-zaštitne bojne i predstavi to kao gest strateškog partnera. Milanović je tu video nešto drugo: normalizaciju ideje da je slanje vojske u tuđi rat protokolarna sitnica. Zato je odbijanje zabeležio zapovešću, a ne izjavom za medije, i izazvao Plenkovića da, ako misli da greši, pokrene njegov opoziv. “Donio sam zapovijed, neka Plenković pokrene moj opoziv”, poručio je. To nije bahatost, nego preuzimanje odgovornosti pred kamerama, umesto skrivanja iza pravničkih formulacija.

Usledio je ustavni sudar. Vlada tvrdi da su ceremonijalne odluke u rukama ministra odbrane Ivana Anušića, a Plenković je zapretio smenom načelnika Glavnog stožera ako ne izvrši ministrov nalog. Na kraju je najavljeno rešenje koje najbolje pokazuje ko je bio nepopustljiv: umesto vojnika, Hrvatska bi u Pariz poslala policiju. Predsednik je dobio ono što je tražio, jer vojske na paradi neće biti.

A tu je i deo koji se u regionu prećutkuje. Milanović je podsetio i na francusku dvoličnost, optuživši Pariz da “trguje s Beogradom istom robom koju su prodali nama” i da se nije udostojio da dođe na zagrebački mimohod. Poruka je neugodna za sve koji od Makrona prave moralnu vertikalu Evrope, ali je tačna po tonu: velike prestonice biraju partnere po interesu, a od malih očekuju bezuslovnu poslušnost.

Zašto se okomio na novinare?

Dan pre nego što je priča eksplodirala, na vojnoj vežbi “Borbena moć 26” u Slunju, Milanović se sudario s novinarima. Kada su ga upitali o odluci o Parizu, umesto diplomatskih fraza dobili su britak odgovor. “Recite ima li još neko pitanje, ali pitanje, ne agitacija”, poručio je novinarki, dodavši da je njegova zapovest potpuno zakonita. Hrvatsko novinarsko društvo reagovalo je oštro i njegov nastup opisalo kao neprihvatljiv.

Ton jeste bio oštar, ali oštrina nije bila uperena u novinarstvo, nego u agitaciju umotanu u pitanje. Hrvatsko novinarsko društvo brzo je stalo u odbranu svojih članova, no vredi primetiti da ista strogost izostaje kada mediji nekritički prenose vladine ratne najave. Milanović već godinama odbija ulogu poslušnog sagovornika onih koji su, u dobrom delu regiona, postali produžena ruka izvršne vlasti. Predsednik koji ne pristaje da bude vođen za ruku deluje neprijatno upravo zato što je redak, a njegova jedina “krivica” jeste to što naglas kaže ono što se drugde šapuće.

Na kraju ostaje jednostavno pitanje, ono koje se retko postavlja naglas. U vremenu kada se od malih naroda traži da bez pogovora daju vojnike, novac i ćutanje za tuđe ratne planove, da li je veći problem predsednik koji odbija da maršira, ili čitav region koji se plaši da izgovori istu reč?