Moskvi se ne žuri da proda NIS, licenca kupila vreme
OFAC je produžio operativnu licencu NIS-u do 31. jula, ali rok ne rešava ni pitanje isplate ni ruski udeo od 56,15 odsto. Za Moskvu je čekanje jeftinije od prodaje.
- OFAC je produžio operativnu licencu NIS-u i licencu MOL-u za pregovore do 31. jula 2026.
- Ruski vlasnici drže 56,15 odsto NIS-a, od čega 44,85 odsto pripada državnom Gaspromnjeftu.
- Sporna tačka više nije cena, nego način isplate zbog ruskih sankcija i blokiranih računa.
- Posle roka su na stolu tri ishoda: novo produženje, otkup od strane Srbije ili prinudna uprava.
Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Trezora (OFAC) produžila je 30. juna operativnu licencu Naftnoj industriji Srbije za još 30 dana, do 31. jula 2026. Istim potezom obnovljena je i licenca mađarskom MOL-u da nastavi pregovore o kupovini ruskog udela. Rafinerija u Pančevu tako i dalje prerađuje sirovu naftu, ali ni jedan od strukturnih problema oko vlasništva nije pomeren za pedalj.
Aritmetika je jednostavna. Ruski akcionari drže 56,15 odsto NIS-a, a od toga 44,85 odsto pripada državnom Gaspromnjeftu. Dok god je taj paket u ruskim rukama, kompanija ostaje na američkoj listi sankcija, a licenca je samo privremeni izuzetak koji se odobrava iz meseca u mesec. Reč je o odlaganju, ne o rešenju.
Zašto Moskvi ne žuri da izađe iz NIS-a?
Ovde treba razdvojiti dve stvari koje se u javnosti mešaju. Prva je volja da se proda, druga je mogućnost da se naplati. MOL je već potpisao okvirni sporazum o kupovini ruskog udela i paralelno pregovara sa emiratskim ADNOK-om o njegovom ulasku kao manjinskog akcionara, uz zadržavanje kontrole u mađarskim rukama. To znači da kupac postoji i da cena, po svemu sudeći, nije glavna prepreka.
Prepreka je način isplate. Ruski računi su blokirani, transfer novca ka subjektu pod sankcijama nije trivijalan, a svaka uplata Gaspromnjeftu mora da prođe kroz filter koji sam OFAC postavlja. Za Moskvu to menja računicu. Dok se prerada u Pančevu odvija, ruski vlasnik i dalje drži imovinu u srcu Balkana i zadržava polugu uticaja u regionu koji mu je politički važan. Prodaja pod pritiskom, uz nejasnu naplatu i cenu koju diktira sankcioni režim, za rusku stranu je lošija opcija od čekanja. Zato se ne žuri.
Sličan obrazac smo videli i kod drugih ruskih energetskih pozicija u Evropi posle 2022: gde god je isplata otežana, ruski vlasnici radije zamrznu status nego da prodaju uz gubitak. NIS nije izuzetak.
Šta ostaje na stolu posle 31. jula
Realno postoje tri scenarija. Prvi je novo produženje licence, verovatno i najizglednije, jer kupuje vreme svima bez ikakvog gubitka obraza. Drugi je otkup ruskog udela od strane Srbije, uz raspoloživa budžetska sredstva, čime bi država preuzela paket dok se ne nađe trajni vlasnik. Treći, najnepovoljniji, jeste prinudna uprava, model koji bi Beograd ostavio bez pune kontrole nad sopstvenom rafinerijom.
Ima i četvrti rizik o kome se manje govori: da prvi odustane sam MOL. Ako se način isplate ne razreši, mađarska strana nema razlog da drži otvorenu ponudu unedogled i može da sačeka povoljniji trenutak. U tom slučaju Srbija ostaje sa aktivom pod sankcijama, ruskim većinskim vlasnikom koji ne prodaje i licencom koja se obnavlja dok god Vašington to dozvoljava.
Produžetak od 30 dana zato treba čitati onako kako jeste: kupljeno vreme, ne i izlaz. Ključni čvor, kako platiti Gaspromnjeft a ne prekršiti sankcije, ostaje nerazrešen. Ako se do 31. jula ne pomeri, sledi ista scena za mesec dana. Pitanje za čitaoca je jednostavno: da li je za Srbiju bolje da sama uđe u vlasništvo NIS-a ili da čeka da Moskva i Budimpešta nađu zajednički jezik?
