Milena Zupančič je otišla, Meta ostaje

Kao devojčica na Bohinjskoj Beli neprestano je nastupala po kući. Tako je Milena Zupančič kasnije opisivala sopstveno detinjstvo, i u toj slici stoji nešto više od porodične anegdote. Dete koje izvodi predstave pred zidovima i vratima već je naučilo prvu stvar iz zanata, onu da nekome mora biti stalo da gleda. Glumica je preminula 15. avgusta, u 79. godini, a vest je javila Radio-televizija Slovenije.

Publici izvan Slovenije njeno ime je pola veka vezano za jednu jedinu ulogu. Meta iz filma „Cveće u jeseni“, koji je 1973. režirao Matjaž Klopčič, upamćena je šire i duže od svega ostalog što je odigrala, iako je to tek jedan naslov u karijeri sa preko 120 pozorišnih i više od 80 filmskih i televizijskih uloga.

Rođena je 18. decembra 1946., detinjstvo i mladost provela je na Bohinjskoj Beli i za to mesto ostala vezana celog života. Posle gimnazije u Jesenicama upisala je 1965. ljubljansku Akademiju za igralsku umetnost, a diplomirala 1969. ulogom Kler u „Sluškinjama“ Žana Ženea. Iste godine angažovana je u Gradskom pozorištu ljubljanskom, od 1979. je članica ljubljanske Drame, između 1985. i 1987. igra u Slovenačkom omladinskom pozorištu, potom dve sezone radi kao slobodna umetnica, pa se 1989. vraća u Dramu i tu ostaje do kraja radnog veka.

Kako se od zavodnice stiže do žene koja nosi predstavu

U prvim godinama dodeljivane su joj vrelokrvne naivke i zavodnice, tip uloge koji pozorište rado daje mladoj glumici i koji se retko pamti duže od jedne sezone. Ono što je usledilo je zanimljiviji deo biografije, jer je vremenom izgradila niz karakternih i nosećih uloga emotivno složenijih zrelih žena. Taj prelaz se ne dogodi sam od sebe i ne dogodi se svakoj glumici koja je karijeru počela kao lepo lice.

O tome kako je razumela sopstveni zanat najviše govori jedna njena rečenica iz ranijeg intervjua:

Još kao mlada glumica naučila sam od Mile Koruna da moraš na pozornici biti svestan sebe i svakog detalja vezanog za sebe. Pogled govori ogromno.

To nije uputstvo o tehnici nego o kontroli. Glumac koji zna šta radi pogledom ne mora da podiže ton, a upravo se po toj mirnoći prepoznaje razlika između uloge koja se odigra i uloge koja se pamti.

Šta govori spisak njenih nagrada

Priznanja koja je dobijala nisu se gomilala u jednom periodu, nego prate ceo luk karijere, od studentskih dana do poslednjih godina:

• 1970, studentska Prešernova nagrada za Kler, zatim Borštnikova nagrada za Caetanu u „Osvajaču“ i Sterijina nagrada
• 1976, nagrada Prešernovog fonda
• 1984, nagrada Fonda Staneta Severa
• 1993, Prešernova nagrada za životno delo
• 1999, Borštnikov prsten
• 2022, Badjurina nagrada za životno delo

Odlikovana je i Zlatnim ordenom za zasluge. Između prve i poslednje stavke na toj listi stoji pola veka, što je podatak koji se ne postiže talentom nego radom, i koji o glumcu govori više od bilo koje pojedinačne uloge.

Glumačkim izrazom bila je prepoznata na celom prostoru nekadašnje Jugoslavije, a Sterijina nagrada iz 1970. pokazuje da je i srpska pozorišna publika njeno ime znala pre nego što ju je „Cveće u jeseni“ pretvorilo u lice koje se prepoznaje bez predstavljanja.

Zašto je Meta nadživela sve ostalo

Odgovor je delom u godini. Film je snimljen u trenutku kada je jugoslovenska kinematografija imala zajedničku publiku i kada se jedan slovenački naslov gledao od Ljubljane do Skoplja, u istoj sezoni i u istim salama. Uloga koja se tada primi ostaje primljena, jer je posle toga takva vrsta zajedničkog gledanja prestala da postoji.

Drugi deo odgovora je u samoj Meti. Milena Zupančič je tu odigrala ženu čije se stanje ne objašnjava rečenicom, nego se vidi, i to je isti onaj pogled o kom je govorila kada je pominjala nauk Mileta Koruna. Publika koja je film gledala kao dete pamti izraz lica, ne dijalog.

U penziju je otišla 2011., ali se glume nije odrekla do poslednjih dana. Za glumca njenog kova to nije podatak iz radne knjižice nego naznaka gde je bio dom.