Dragomir Pešić, četiri i po decenije na istoj sceni
Dragomir Pešić, karakterni glumac koji je Drami Srpskog narodnog pozorišta pripadao više od 45 godina, preminuo je u 69. godini. Publika ga pamti po komičnim ulogama i po televizijskim serijama.
Prvog septembra 1980. godine Dragomir Pešić je u Srpsko narodno pozorište ušao kao glumac pripravnik, i sa te scene se, u suštini, više nije pomerio. Nije menjao kuće i nije gradio karijeru po logici ko me sada zove. Posle položenog ispita postao je stalni član Drame i u tom ansamblu ostao do kraja radnog veka. Njegovu smrt saopštilo je 17. avgusta samo pozorište.
Pešić je imao 69 godina. Rođen je u Futogu 1957. godine, gimnaziju i akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu, u gradu u kome će provesti ceo profesionalni život. Kuća u koju je došao sa dvadeset i nešto godina najstariji je srpski teatar, a on je u njoj proveo više od četiri i po decenije, što je podatak koji u glumačkim biografijama danas gotovo da nema ko da ponovi.
„Sa tugom obaveštavamo javnost o odlasku našeg kolege koji je više od 45 godina bio neodvojivi deo ansambla. Porodici, prijateljima i kolegama upućujemo najiskrenije saučešće”, navodi se u saopštenju Srpskog narodnog pozorišta.
U saopštenju stoji i ono što je bio njegov zaštitni znak: karakterni glumac, prepoznatljiv u komičnom fahu, sa zapaženim ulogama u delima domaćih i svetskih dramskih pisaca. Objave o dužini staža razlikuju se u sitnici, negde stoji više od četiri decenije, negde više od četiri i po, dok sam kalendar, od 1. septembra 1980. do sredine avgusta 2026, daje četrdeset šest godina u jednoj kući.
Šta znači ceo vek proveden u jednom ansamblu?
Znači nešto što se teško meri i još teže reklamira. Repertoarsko pozorište ne funkcioniše kao serija projekata koji se sastave, odigraju i raspu. Ono se drži na ljudima koji su tu i kad je predstava hit i kad je posle treće reprize skinuta, na onima koji ove sezone nose naslovnu ulogu a sledeće ulaze u drugom činu na tri minuta i taj tekst odigraju kao da je najvažniji u komadu.
Takvi glumci retko dobijaju monografije. Njihova karijera se ne piše kroz nagrade nego kroz redosled premijera, kroz generacije reditelja koje su ispratili i kroz publiku koja ih prepoznaje pre nego što ih imenuje. Pešić je bio upravo iz te sorte, i njegov dramaturški značaj se najbolje vidi u tome što se o njemu ne priča kao o gostu nego kao o delu kuće.
Komični fah, koji se u kanon upisuje poslednji
Komedija je u našoj kulturnoj politici i dalje pomalo drugorazredna. Za tragediju se dodeljuju nagrade, za komičnu rolu se dobija smeh, a smeh se ne arhivira. Pri tome je karakterna komika najzahtevniji zanat u ansamblu: traži precizan tajming, kontrolu tela i sposobnost da se lik igra iznutra, bez ijednog namigivanja publici da je i glumcu smešno.
Televizija je taj rad odnela dalje od Novog Sada. Pešić se pojavljivao u filmovima i serijama koje su gledane u više generacija:
- Laf u srcu
- Tako se kalio čelik
- Balkan ekspres 2
- Vratiće se rode
- Selo gori a baba se češlja
- Sva ta ravnica
- Na putu za Montevideo
To je spisak po kome ga zna publika koja u Srpsko narodno pozorište možda nikada nije ušla. Pozorišni deo njegovog opusa ostaje tamo gde takav rad i završava, u sećanju onih koji su bili u sali te večeri i u knjigama uloga koje čuva sama kuća.
Odlazak glumca koji je u jednom ansamblu proveo četrdeset šest godina nije samo lični gubitak porodice i kolega. To je i tiho tanjenje institucionalne memorije jednog teatra, jer sa takvim čovekom odlazi i pola veka nepisanog znanja o tome kako se u toj konkretnoj kući radi.
