Dobri ljudi, film o Kočanima koji odbija da pojača ton

Snimanje je počelo mesec dana posle požara, u trenutku kada većina ljudi pred kamerom još nije imala ni reč za ono što im se dogodilo, a kamoli zaokruženu rečenicu. Taj podatak o dokumentarcu Dobri ljudi govori više nego bilo koja festivalska najava: film Milča Mančevskog nastao je u vremenu u kome se obično ćuti, i baš je ćutanje ono što je reditelj izabrao za svoj glavni postupak.

Svetska premijera održana je 16. avgusta u takmičarskom programu dokumentarnog filma 32. Sarajevo Film Festivala. Mančevski se publici obratio pre projekcije i rekao da ono što će videti nije samo dokumentarni film nego i dokument, a posle projekcije u sali su govorili preživeli koji u filmu iznose svoja iskustva. Razlika između te dve reči, film i dokument, drži ceo projekat na okupu.

Šta se dogodilo u Kočanima

U diskoteci Puls u Kočanima, gradu stotinak kilometara istočno od Skoplja, požar je izbio 16. marta 2025. oko 2.30 ujutru, tokom koncerta grupe DNK, zbog upotrebe pirotehnike u zatvorenom prostoru. Poginulo je 63 mladih ljudi, povređeno više od 200. Istraga je pokazala da je klub radio bez važeće dozvole i da su bezbednosni standardi kršeni. Suđenje je počelo 19. novembra 2025. u sudnici zatvora Idrizovo u Skoplju, a skopsko tužilaštvo tereti 35 fizičkih i tri pravna lica za teška dela protiv opšte sigurnosti.

Film traje 86 minuta, producentska kuća je Banana Film iz Severne Makedonije, a Mančevski potpisuje i režiju i scenario. Direktor fotografije je Ivan Ivanovski, montažer Miško Čunihin, muziku je napisao Igor Vasilev Novogradska. Materijal su intervjui sa preživelima i sa mladim ljudima koji su te noći dolazili do zapaljenog kluba da izvlače one koji su ostali zaglavljeni unutra.

Autor koji je odlučio da se skloni

Mančevskog i posle tri decenije predstavljaju filmom Pre kiše, iako je od tada snimio niz stvari koje sam smatra boljima, i s tom etiketom se pomirio bez gorčine. Ovoga puta nije radio ono što je njegov najprepoznatljiviji potez, ukrštanje vremenskih linija i priča koje se zatvaraju u krug, nego je izabrao asketski postupak: monolozi, lica, telopi i vrlo malo muzike. Njegovo objašnjenje polazne ideje kratko je i bez ukrasa.

Moramo da zabeležimo istinu i da se nadamo da se ne ponovi.

Rečenica je izgovorena u razgovoru za Kurir, uz opasku da je bilo previše galame, a premalo nefiltriranih sećanja o tragedijama u regionu, i da ljudi koji su tragediju preživeli imaju pravo da im se glas čuje direktno, bez posrednika.

Rediteljska poetika koju je ovde primenio zapravo je odustajanje od poetike. Nas u filmskom zanatu uče da se emocija pojačava, kaže Mančevski, a on je u ovom slučaju radio suprotno, svesno i planski. To je estetski izbor koji nosi rizik: film bez pojačanja lako ostane bez ritma. Ono što ga drži je montažni raspored svedočenja, građenje veće slike od pojedinačnih iskaza, uz doslednu odluku da se autor iz kadra ukloni. Postojala je i scena u kojoj on sam govori o smrti svoje majke, i ona je izbačena, jer bi razbila minimalizam koji vodi film.

Veliki umetnici znaju kad da zaćute.

U ovakvom su filmu ljudi važniji od umetnosti.

Zašto film nije uzeo novac fondova

Zato što bi novac doneo objašnjavanje. Mančevski je Dobre ljude finansirao sam, bez sredstava fondova i institucija, i naveo dva razloga: nije želeo da pravda delikatan pristup delikatnom materijalu, niti da uđe u politička nadmetanja koja su se stvorila oko tragedije. Postojao je i treći, praktičan, jer je bio na crnoj listi makedonske agencije za film pošto je prijavio korupciju u toj instituciji.

Odluka o novcu ide i dalje. Reditelj, producenti i distributer odrekli su se honorara, a ceo prihod od prodaje ulaznica namenjen je žrtvama u Kočanima. To nije gest koji se vidi na platnu, ali menja način na koji se film gleda, jer institucionalna kritika koju Dobri ljudi nose nije izgovorena ni u jednom kadru, nego stoji u samoj proizvodnji: priča o žrtvama katastrofe koja se dogodila zbog nepoštovanja propisa napravljena je mimo sistema koji te propise sprovodi.

Posle Sarajeva

Festivalski put filma nastavlja se na jesen, sa projekcijama u Torinu i Njujorku. Mančevski istovremeno završava crnu komediju Sestra, brat i šaht, srpsku koprodukciju sa kućom Sens prodakšn Milana Stojanovića, pa bi beogradska publika trebalo da ga vidi u bioskopu pre nego što se Dobri ljudi vrate u region. Kada je 32. izdanje Sarajevo Film Festivala počelo, u programima je bilo šesnaest naslova sa srpskim potpisom, a ovaj film je u tu računicu ušao sa strane, kroz saradnju koja tek dolazi.

Za vezu sa Beogradom Mančevski ima objašnjenje koje je izgovorio u istom razgovoru za Kurir, kada su ga pitali smeta li mu što publika u Srbiji njegove filmove doživljava kao svoje.

Ja se često u Beogradu osetim više kod kuće nego u Skoplju.

Dobri ljudi neće biti lak film ni za koga ko je pratio vesti iz Kočana, a ponajmanje za one koji su u tim vestima izgubili nekoga. Vredi ga pogledati zbog jedne stvari koja je u dokumentarnom filmu retka: reditelj koji ima sve alate da vas natera na suze odlučio je da ih ne upotrebi, i pustio ljude da govore sami.