Bojana Novaković: od tetkinog salona do priče o generacijama
Bojana Novaković je htela kratak portret tetke Gordane iz Užica, dobila je dokumentarac o nasleđenom nasilju i ćutanju, sada u konkurenciji za Srce Sarajeva.
Trebalo je da bude kratak, vedar portret tetke Gordane, frizerke iz Užica. Bojana Novaković je krenula tačno to da snima, sa jasnom slikom u glavi kakav će film ispasti. Ta slika se nije održala ni do polovine snimanja, i rediteljka to sada, povodom premijere u Sarajevu, opisuje bez uvijanja.
Zamišljala sam da pravim topao, iskupljujući holivudski portret ekscentrične žene koja je preživela težak život. Umesto toga, dobila sam potpunu tursku sapunicu sa ljubavlju, kajanjem i kriminalom.
Rečenica je izgovorena povodom premijere, i u njoj je sažet ceo obrt filma “Zabranjena tetka” (The Forbidden Aunt): ono što je trebalo da bude nežan porodični portret, pretvorilo se u istragu o nasleđenom nasilju, zavisnosti i seksualnom zlostavljanju koje je decenijama ćutano. Dokumentarac traje 82 minuta, srpsko-australijska je koprodukcija iz 2026. godine, a svetsku premijeru imao je 19. avgusta u 19 časova, u Takmičarskom programu 32. Sarajevo film festivala, u konkurenciji za Srce Sarajeva za najbolji dugometražni dokumentarni film, nagradu koja kvalifikuje i za Oskara. Priča na ekranu meša sirov snimak iz ruke, izbledeli VHS materijal iz porodičnog arhiva i igrane rekonstrukcije, a broj generacija žena koje su u nju upletene se, zanimljivo, razlikuje od izvora do izvora: produkcijski sinopsis govori o četiri generacije, dok se u tekstu pripremljenom za Sarajevo film festival pominju tri.
Bojana Novaković je do sada bila poznata kao glumica, sa karijerom građenom u Australiji i Holivudu, u ulogama u “Birds of Prey”, “I, Tonya”, “Westworld” i “Love Me”. “Zabranjena tetka” je njen rediteljski debi, i ove godine je u Sarajevu imala čak dva filma. Ovde je i autorka scenarija i, zajedno sa Dušanom Grubinom, koautorka fotografije, što znači da je porodičnu priču snimala doslovno svojom rukom, a ne kroz tuđ objektiv.
Ta razlika između glume i režije je, po njenim rečima, presudna za sve što je usledilo.
Režija me je intelektualno, emotivno i kreativno razvukla na način na koji gluma nikada nije. Umesto da se uselim u tuđu viziju, bila sam odgovorna za stvaranje nečega od samog početka.
Kad glumica odjednom mora da snosi odgovornost za ceo oblik dela, a ne samo za lik u njemu, prva žrtva je obično udobna distanca. Novaković se te distance i sama odrekla: umesto da najmračnije delove Gordanine biografije obradi kao tešku dramu ili kao istražni dokumentarac koji sudi, izabrala je jezik melodrame, žanr koji ume da nosi bol a da pri tom ne postane predavanje. “To nam je omogućilo da gotovo nepodnošljivu priču ispričamo iskreno, ljudski i duhovito, a da pritom ne umanjimo njenu ozbiljnost”, kaže rediteljka, i to je najpreciznija formulacija onoga što ovaj film pokušava: da tursku sapunicu, sa svom njenom preteranošću, upotrebi kao alat za dostojanstvo, a ne kao ukras.
Etički deo posla, snimanje sopstvene porodice dok se iznose njene najteže tajne, Novaković rešava jasnim merilom, izgovorenim kao zaključak.
Gordana i moja porodica nisu samo žrtve onoga što im se dogodilo. Oni su duhoviti, složeni, haotični ljudi. Sve manje od toga bilo bi neiskreno.
To merilo, da porodica ostane subjekt priče a ne dokaz u njoj, drži se i u produkcionom sklopu filma: iza njega stoje Sense Production, Contra Stories i Adelaide Film Festival, sa Gal Grinspanom, Danijelom Redford, samom Novaković i Milanom Stojanovićem kao producentima, dok muziku potpisuju Janja Lončar i Vasil Hadžimanov, a dizajn zvuka i finalni miks Miloš Drobnjaković. Kombinacija srpskog i australijskog novca i imena nije usputna činjenica, ona objašnjava zašto je porodična drama iz Užica uopšte mogla da stigne do konkurencije koja kvalifikuje za Oskara.
Srbija je ove godine u Sarajevu bila prisutna i na drugom kraju te iste priče: pisali smo kako je veći deo Srca Sarajeva otišao u Beč, a samo dva otkucaja ostala kod nas. “Zabranjena tetka” se, za razliku od tih nagrađenih naslova, ne oslanja na festivalsku formu koja se prepoznaje na prvi pogled, nego na materijal koji nijedan drugi film nema, jer ga niko drugi nije mogao snimiti: sopstvenu porodicu, iznutra. Upravo zato ono što je počelo kao šala o frizerskom salonu u Užicu sada stoji u istoj konkurenciji sa ozbiljnijim, formalnijim dokumentarcima, i stoji tu s pravom. Film ne rešava porodičnu traumu, on je samo prvi put izgovara naglas, pred publikom koja tetku Gordanu ne poznaje, a to je, za rediteljski debi, dovoljno.
