Vudi Harelson dobio Srce Sarajeva, priznao promašaje

Kad je sinoć, u Letnjem kinu Koka-Kola, Vudiju Harelsonu uručeno Počasno Srce Sarajeva, glumac nije posegnuo za uobičajenom formulom zahvalnosti. Rekao je da mu, od svih priznanja koja je do sada dobio, baš ovo znači najviše, i objasnio zašto: grad ga je podsetio na toplinu koju je osetio kada je u njega prvi put stigao, pre gotovo tri decenije.

Uprkos svemu kroz šta ste prošli, pokazali ste mi izuzetnu ljubaznost i humor tada, i to i dalje osećam od vas sada. To mi znači više nego što mogu da kažem.

Nagrada je stigla u okviru 32. Sarajevo Film Festivala, koji traje od 14. do 21. avgusta, a posle uručenja usledila je projekcija filma koji Harelsona i vezuje za grad, “Dobrodošli u Sarajevo” Majkla Vinterbotoma iz 1997. Reč je o ratnoj drami o opsadi Sarajeva sredinom devedesetih i o ulozi novinara u njenom medijskom praćenju, rađenoj prema knjizi Majkla Nikolsona “Natašina priča”, u kojoj Harelson igra jednu od glavnih uloga uz Gorana Višnjića i Amiru Nušević, tada devojčicu na svom prvom velikom filmskom zadatku. Film je premijerno prikazan u Kanu, a iste godine i na trećem izdanju festivala u Sarajevu, tako da se ovogodišnja projekcija zatvara u krug koji je otvoren pre skoro trideset godina.

Harelson je za publiku holivudski svestran u meri koja retko ostaje bez nagrade: tri nominacije za Oskara, za glavnu ulogu u “Narodu protiv Larija Flinta” i za sporedne u “Glasniku” i “Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriji”, Emi za kultnog Vudija Bojda u seriji “Kafić Uzdravlje”, zapažene uloge u “Pravom detektivu” i “Vodoinstalaterima Bele kuće”, a na pozorišnim daskama nastupi u brodvejskoj obnovi “The Rainmaker” i londonskim produkcijama “On an Average Day” i “Noć iguane”. Sledi mu uloga u seriji “Braća” uz Metjua Mekonahija za Epl TV, premijera 23. septembra, dok je nedavno završio i Netfliksov film “Kreštanje dodoa” sa Semom Rokvelom.

Direktor festivala Jovan Marjanović obrazložio je nagradu rečima koje Harelsona smeštaju u tradiciju glumaca kojima se veruje bez obzira na žanr.

Njegov talenat, harizma i odvažnost uzor su brojnim budućim generacijama. Čast nam je što mu možemo dodeliti Počasno Srce Sarajeva.

To poverenje, međutim, Harelson je na masterklasu pre uručenja demontirao sopstvenim rukama, i to je bio zanimljiviji deo večeri od same nagrade. Rekao je da je pogrešio kad je odbio ulogu u “Džeriju Megvajeru”: scenario je dobio od producenta Džejmsa L. Bruksa, pročitao ga i zaključio da nikoga neće biti briga za sportskog agenta, da bi četiri dana kasnije saznao da je ulogu preuzeo Tom Kruz. Priznanje greške pred publikom, bez pokušaja da se ona uramljuje kao “svesna odluka koja je iznedrila nešto bolje”, retko je kod glumca njegovog ranga. Većina bi tu priču ili prećutala ili je pretvorila u anegdotu o instinktu koji je, na kraju, ipak bio ispravan.

Druga priča iz iste večeri pokazuje suprotan mehanizam, onaj u kome je oklevanje isplatilo. Harelson je već bio pristao da igra u “Beniju i Džun” sa Džonijem Depom kada su ga saradnici ubedili da tu ulogu napusti zarad “Nepristojne ponude” sa Robertom Redfordom i Demi Mur, iako je odustajanje, po njegovim rečima, koštalo malo bogatstvo jer su prava na film već bila prodata na više strana. Dve odluke, dva ishoda, i nijedna nije ispričana kao trijumf: to je ono što masterklas čini vrednim prenošenja više od same ceremonije, jer većina glumačkih razgovora o karijeri ide u suprotnom pravcu, ka uređenoj naraciji u kojoj je svaki potez unapred bio pametan.

Spisak ranijih dobitnika Počasnog Srca, od Vilema Defoa i Stelana Skarsgarda do Mag Rajan i Aleksandra Pejna, pokazuje da nagrada nije rezervisana za jedan tip karijere, nego za glumce koji su podjednako ubedljivi u žanrovskom i u autorskom filmu. Harelson tu spada prirodno, i po tome što je te devedesete, u ratom opustošenom gradu, odigrao novinara koji o ratu izveštava, pa se sinoć na istu binu vratio kao neko ko o sopstvenim promašajima izveštava jednako otvoreno.