Farhadiju Počasno srce Sarajeva, posle osam godina pauze

Sala Narodnog pozorišta u Sarajevu bila je puna, a aplauz dug, kad je na scenu, sinoć, izašao čovek koji je poslednjih petnaestak godina najbolje od svih ispričao kako se brak raspada u dnevnoj sobi, a ne na sudu. Asgaru Farhadiju je 19. avgusta uručeno Počasno srce Sarajeva, najviše priznanje 32. Sarajevo film festivala za doprinos filmskoj umetnosti, u istoj dvorani u kojoj je pre osam godina sedeo kao predsednik žirija, a ne kao počasni gost.

Nagradu mu je uručio Jovan Marjanović, direktor festivala, uz retrospektivu Farhadijevih filmova u programu “Posvećeno”. Odmah posle ceremonije prikazan je Razvod, film iz 2011. o bračnom paru Naderu i Simin, za koji je Farhadi osvojio svog prvog Oskara. Iranski reditelj je sa scene bio kratak i, prema navici, bez patosa:

“Ovo je nagrada koja ima posebno značenje. Zahvaljujem se timu Sarajevo Film Festivala, a ovo je moj drugi dolazak u Sarajevo, nakon osam godina. Sviđa mi se atmosfera ovdje”, rekao je Farhadi.

Ko je čovek kome je to dovoljno da kaže, vidi se iz biografije koju je festival ispisao uz nagradu. Farhadi je rođen 1972. u Iranu, film je počeo da uči kao tinejdžer u Društvu mladih filmaša u Esfahanu, snimajući kratke forme na osmomilimetarskoj traci, da bi na Univerzitetu u Teheranu diplomirao dramske umetnosti, a potom i magistrirao pozorišnu režiju diplomskim radom o Haroldu Pinteru i tišini u njegovoj dramaturgiji. Debitovao je igranim filmom Ples u prašini 2002, međunarodnu pažnju stekao sa O Eli 2009, za koji je na Berlinaleu dobio Srebrnog medveda, a onda je Razvodom iz 2011. osvojio preko sedamdeset nagrada, uključujući Oskara i Cezara. Otišao je u Francusku po Prošlost, koja je Berenis Bežo donela nagradu za najbolju glumicu u Kanu, vratio se u Iran po drugi Oskar sa Trgovačkim putnikom iz 2016, godinu u kojoj je taj film u Kanu osvojio i najbolji scenario i najboljeg glumca za Šahaba Hoseinija. Njegov Heroj iz 2021. uzeo je Gran pri u Kanu, a najnoviji, Paralelne priče, snimljen u Francuskoj, prikazan je na ovogodišnjem kanskom festivalu.

Ono što taj niz naslova, iranskih i francuskih naizmenično, zapravo pokazuje jeste da Farhadi nikad nije menjao temu kad je menjao jezik. Marjanović je to, uručujući nagradu, formulisao preciznije nego što bi to uspeo bilo koji festivalski katalog:

“Brak, porodica, nesporazum, odluka koja se na prvi pogled čini malom, i odjednom se nađemo u situaciji u kojoj svaki izbor ima posledice, svaka osoba je razumljiva, a niko nije potpuno nevin”, kazao je Marjanović, dodajući da Farhadijevi filmovi počinju s ljudima i njihovom svakodnevicom, a potom se postepeno otvaraju prema pitanjima istine, odgovornosti i dostojanstva.

To je, u stvari, cela Farhadijeva poetika u jednoj rečenici: nikad zlikovac, nikad žrtva, samo niz sitnih izbora koji se sabiraju u nešto što se više ne da popraviti. Njegovi junaci ne lažu zato što su loši ljudi, nego zato što je istina, izgovorena na vreme, često skuplja od ćutanja, a on tu cenu prati do kraja, bez olakšice žanra. Zato mu je i Iran, sa svojim pravnim i porodičnim pritiscima, i Francuska, sa svojom slobodom koja se pokazuje jednako nemilosrdnom, poslužila kao ista pozornica: soba u kojoj se dvoje ljudi više ne slažu oko onoga što se desilo.

Marjanović je dodao i da su ti filmovi “prešli jezike, kulture i granice, ostajući uvek duboko ukorenjeni u životima i društvima iz kojih dolaze”, što je tačna dijagnoza razloga zašto Farhadija podjednako vole festivalski žiriji i publika koja u njegovim filmovima ne traži ništa egzotično, nego prepoznaje sopstvenu kuhinju.

Sarajevo je ove godine nagrađivalo gusto: Počasno srce dobili su i Emili Votson i Dijego Luna 15. avgusta, Vudi Harelson tri dana kasnije, a i domaći glumac Emir Hadžihafizbegović. Pre dve godine je i Beograd, na Festu, Farhadiju dodelio nagradu Pobednik Beograda i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, pa ovo sarajevsko veče nije bilo prvo regionalno priznanje, samo najsvečanije. Festival traje do 21. avgusta, kada se dodeljuju i glavne, takmičarske nagrade.

Farhadi retko dobija priznanje za pojedinačan film, jer njegov opus se ne meri po naslovima nego po istrajnosti kojom, već dvadesetak godina, posmatra ljude u trenutku kad više nemaju gde da pobegnu od sopstvenog izbora. To je razlog više od bilo kog drugog zašto se u Sarajevu, gradu koji dobro zna cenu nedovršenih razgovora, njegovo ime dobro čuje.