Prelomi kuka kod astronauta češći posle 90 dana u svemiru
Američki astronauti imali su više preloma kuka posle letova dužih od 90 dana nego posle kraćih, i to u mlađem dobu nego što se očekuje, pokazuje studija objavljena 1. oktobra.
Stopa preloma kuka kod američkih astronauta veća je posle svemirskih letova dužih od 90 dana nego posle kraćih, pokazuje studija tima iz Džonsonovog svemirskog centra NASA u Hjustonu. Rad pod naslovom „Increased Rates of Hip Fractures Associated With Longer Spaceflight Durations” objavljen je 1. oktobra 2026. u časopisu Mayo Clinic Proceedings, koji izdaje Elsevier (DOI 10.1016/j.mayocp.2026.06.025). Prvi autor je Tristen N. Taylor, a glavna istraživačica Džin D. Sibonga iz NASA.
Šta je tačno izmereno
Istraživači su anketirali grupu američkih astronauta o svim prelomima prijavljenim na godišnjim kliničkim pregledima, a podatke obradili bajesovskim modelom verovatnoće. Taj izbor metode autori objašnjavaju statističkim ograničenjem: astronauta je malo, a letovi su retki, pa klasične metode teško izvuku zaključak iz tako malog broja slučajeva.
Ukupna učestalost svih preloma nije bila veća. Veća je bila samo stopa preloma kuka, i to posle letova dužih od 90 dana. Ona je premašila stopu posle kraćih letova, stopu kod osoba koje nisu astronauti, kao i stopu kod astronauta pre dugog leta i kod onih koji uopšte nisu leteli. Prelomi su se javljali u mlađem dobu nego što bi se očekivalo kod ljudi koji nisu bili u svemiru.
Zašto astronauti ne osete gubitak kostiju?
Mikrogravitacija dovodi do gubitka mišićne i koštane mase, što je kod astronauta uobičajena pojava i znak da se telo prilagođava stanju bez opterećenja. Sibonga je u saopštenju izdavača navela da ljudi ne osećaju posledice gubitka kostiju. Kada se po povratku osete stabilno ili oporavljeno, astronauti mogu da se vrate napornim aktivnostima iako su skeletne promene izazvane dugim nekorišćenjem i dalje tu.
Zato autori traže da se NASA program praćenja kostiju proširi izvan dosadašnjeg merenja mineralne gustine kostiju rendgenskom apsorpciometrijom duple energije (DEXA). NASA je nedavno počela da naručuje kvantitativnu kompjuterizovanu tomografiju pre i posle leta. Ona pokazuje više o pojedinim delovima kosti i o tome da li se astronaut potpuno oporavio, a bez tog uvida kosti koje još nisu vraćene u predletno stanje mogu biti preopterećene.
Zašto se pitanje postavlja sada
NASA planira više misija dužih od šest meseci, među njima komercijalne aktivnosti u niskoj Zemljinoj orbiti i prvu misiju sa ljudskom posadom na lunarni južni pol u okviru programa Artemis IV 2028. Uz to razvija održive površinske kapacitete na Mesecu, kao pripremu za Mars. Što više ljudi duže boravi van Zemlje, to se češće postavlja pitanje dugoročnog zdravlja njihovih kostiju.
Autori zato predlažu preventivne mere pre samog leta, koje bi sačuvale polazno stanje skeleta: vežbanje, promene ishrane ili lekove. Koje su od njih najkorisnije, tek treba utvrditi detaljnijim opisom promena u masi, gustini, strukturi i mikroarhitekturi kosti.
Uz studiju je objavljen komentar „Bone Loss in Astronauts”, koji su potpisali Moše Gerculin i Metju T. Drejk iz Bolnice za specijalnu hirurgiju u Njujorku. Drejk je u njemu ukazao na granicu postojećih podataka:
„Iako su dosadašnji podaci o gubitku kostiju pri svemirskim letovima dosledni, glavno ograničenje je tačnost, jer su kohorte astronauta male, a svemirski letovi retki.”
Gerculin, takođe koautor komentara, rezultat vidi kao klinički signal:
„Uzeto zajedno, pojava preloma kuka u dobu ranijem od očekivanog posle dugog svemirskog leta klinički je dokaz da gubitak kostiju izazvan letom može dovesti do stvarnih dugoročnih posledica po prelome, na šta treba odgovoriti u skladu s tim.”
Šta studija ne dokazuje
Rezultat pokazuje povezanost dužine leta sa višom stopom preloma kuka, ne i da je baš dužina leta jedini uzrok. Podaci su došli iz prijavljenih preloma na godišnjim pregledima male grupe astronauta, a upravo na malu veličinu uzorka upozorava i Drejk. U saopštenju o studiji nisu navedeni ni broj preloma kuka ni broj astronauta u uzorku, pa se iz njega ne može proceniti veličina razlike u apsolutnim brojevima. Viša stopa nije isto što i veliki broj slučajeva, a ni preporuke o vežbanju, ishrani ili lekovima nisu testirane u ovom radu, nego predstavljaju predlog autora.
