Narodna pobuna ili pokret bez snage za izbornu pobedu

Posle Vidovdana, kada se očekivalo da protestna energija dosegne vrhunac, srpska politička javnost ostala je podeljena oko jednog pitanja: da li je studentski pokret prerastao u narodnu pobunu, ili je dosegao granicu svoje snage. Spor se vodi krajem juna, u trenutku kada blokaderi i dalje traže vanredne izbore, a vlast odgovara da se računi polažu isključivo na biralištu.

Linija razdvajanja je jasna. Jedan deo komentatora ocenjuje da je ono što je počelo u amfiteatrima odavno preraslo studentski okvir i postalo široki građanski otpor korupciji i zahtev za vladavinom prava. Drugi, među njima i politikolog Nikola Parun, tvrde da pokret, uprkos masovnosti, nema dovoljno snage da na izborima pobedi Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku.

Pobuna koja je nadrasla amfiteatre

Zagovornici teze o narodnoj pobuni polaze od činjenice da su se na ulicama, mesecima unazad, okupljali ljudi koji nemaju mnogo zajedničkog osim nezadovoljstva. Studenti, prosvetari, penzioneri, poljoprivrednici i deo privrednika delili su isti zahtev, a to je odgovornost institucija. Po toj analizi, reč je o pomeranju koje se ne meri samo brojem izašlih na trg, nego promenom političke klime u kojoj ćutanje više nije podrazumevana opcija.

Parun, međutim, unosi dozu opreza. On je ocenio da je pokret okupio veoma širok spektar grupa i javnosti, ali da je to i dalje nedovoljno za izbornu pobedu. Po njegovim rečima, emotivno pražnjenje koje je usledilo posle najavljenih prelomnih datuma ostavilo je posledice, pa su organizatori potom tražili načine da povrate izgubljenu energiju. Pomeranje od odbijanja izbora ka pozivu na izbore, smatra on, govori o potrazi za novim osloncem više nego o jasnoj strategiji.

Da li blokade mogu da postanu izborna većina?

Ovde se rasprava sudara sa brojevima. Provladine ankete daju Srpskoj naprednoj stranci oko 47 odsto, dok studentska lista, prema istim merenjima, stoji na oko 30 odsto. Razlika nije nepremostiva, ali je dovoljno velika da relativizuje tezu o pokretu koji bez problema preuzima vlast. Pristalice studenata uzvraćaju da provladina merenja sistematski potcenjuju njihov rejting i da realni odnos snaga ostaje sporan sve do dana glasanja.

Vlast je svoju poziciju formulisala kratko. Poruka iz vrha Srpske napredne stranke je da se promene prave samo na izborima i da za nasilje tokom blokada neće biti tolerancije. Time se izborni teren postavlja kao jedino legitimno polje, a ulica svodi na pritisak bez ovlašćenja da menja vlast. Opozicija okupljena oko studentskih zahteva, sa druge strane, vanredne izbore vidi kao jedini izlaz iz krize, jer redovan ciklus, po njihovoj oceni, samo kupuje vreme aktuelnoj garnituri.

Ono što obe strane priznaju jeste da je status quo neodrživ. Pokret koji je doveo stotine hiljada ljudi na ulice ne nestaje preko noći, ali ni vlast koja u anketama drži prednost ne posustaje pred zahtevom za prevremenim glasanjem. Pitanje koje ostaje otvoreno nije da li su građani nezadovoljni, nego da li nezadovoljstvo ume da se prevede u glasove.

Vidite li u studentskom pokretu narodnu pobunu koja menja Srbiju, ili pokret kojem nedostaje snage da pobedu sa ulice prenese na biralište?