Dvadeset meseci od pada nadstrešnice: 16 minuta tišine
Građani su se u Novom Sadu, na poziv studenata, sa 16 minuta tišine oprostili od 16 žrtava pale nadstrešnice, dok se blokade nastavljaju, a vlast poručuje da protesti gube podršku naroda.
- Građani su 1. jula u Novom Sadu, na poziv studenata, sa 16 minuta tišine obeležili 20 meseci od pada nadstrešnice.
- U rušenju je stradalo 16 osoba, a jedna je teško povređena; parola skupa bila je „pamtimo i ne opraštamo”.
- Ni posle 20 meseci nema nijedne pravnosnažne presude, dok su blokade i građanska neposlušnost nastavljene širom Srbije.
Građani su se u utorak, 1. jula, na poziv studenata Novosadskog univerziteta okupili kod Železničke stanice u Novom Sadu i sa 16 minuta tišine obeležili 20 meseci od pada nadstrešnice u kojoj je stradalo 16 osoba. Okupljanje je počelo u 20 časova kod Futoške pijace, odakle je krenula komemorativna šetnja do stanice, mesta na kojem se tragedija dogodila 1. novembra 2024. godine u 11.52.
Tokom 16 minuta tišine čitano je po jedno ime žrtve, minut za svaki izgubljeni život. Za to vreme zaustavljen je saobraćaj na raskrsnici Bulevara oslobođenja i Bulevara Jaše Tomića. Komemorativni skupovi održani su i u Nišu, a poruka je svuda bila ista: 16 mrtvih, a nula pravnosnažno odgovornih. Nadstrešnica koja se srušila pripadala je stanici koja je pre nesreće rekonstruisana i dvaput svečano otvarana.
Ko će odgovarati za 16 života?
Pitanje odgovornosti ostaje čvor oko kojeg se okuplja najveći deo javnog nezadovoljstva. Organizatori i porodice žrtava ističu da za godinu i po dana niko nije pravnosnažno osuđen, iako je od pada nadstrešnice pokrenuto nekoliko postupaka. Parola „pamtimo i ne opraštamo”, koja je pratila skupove, precizno sažima raspoloženje jednog dela građana koji smatraju da institucije nisu pružile odgovor srazmeran razmerama tragedije.
Za mnoge okupljene, 20 meseci nije samo protok vremena, već mera sporosti pravosuđa. Transparenti sa datumom i časom nesreće, uz brojku 16, postali su vizuelni jezik ovog pokreta, prepoznatljiv od Novog Sada do Niša. Blokade raskrsnica i akcije građanske neposlušnosti nastavljene su i uoči i tokom obeležavanja, čime je pokazano da energija protesta, uprkos umoru, nije splasnula.
Vlast i ulica u dve stvarnosti
Sa druge strane, predsednik Aleksandar Vučić tvrdi da blokaderi postepeno gube podršku naroda i da protesti Srbiji nanose merljivu ekonomsku štetu. Prema njegovoj oceni, privredni rast u prvom kvartalu bio bi i do 3,8 odsto umesto ostvarenih 3 odsto da nije bilo blokada. Vučić protestima suprotstavlja tezu o kontinuitetu državnih projekata, sažetu u poruci da „dok jedni blokiraju, drugi grade”.
Ekonomisti, međutim, ovakve procene štete ocenjuju kao precenjene i teško dokazive, jer je udeo blokada u kretanju bruto domaćeg proizvoda praktično nemoguće izolovati od drugih faktora. Time se otvara jaz između dve slike Srbije: jedne u kojoj se ulica prazni, a rast usporava, i druge u kojoj građani i dalje izlaze da traže odgovornost.
Dvadeset meseci kasnije, dve strane govore različitim jezicima. Za vlast, ključna reč je stabilnost i nastavak izgradnje. Za građane okupljene kod stanice, ključna reč je pravda, i to konkretna, sa imenima i presudama. Između te dve tačke stoji 16 minuta tišine koje se, iz meseca u mesec, sve teže pretvaraju u pravnosnažne odluke.
Koliko još godišnjica tišine treba da prođe pre nego što neko pred sudom pravnosnažno odgovori za 16 izgubljenih života?
