Iran odbija da preda uranijum: pregovori sa SAD zapinju

Za Srbiju, koja godinama balansira između evropske perspektive i energetske zavisnosti od tržišta koja diktira geopolitička realnost Bliskog istoka, svaki novi zaplet oko iranskog nuklearnog programa nije apstraktna vest iz daljine. Cena nafte, stabilnost isporuka i pravac transatlantske veze prema kojoj se Beograd mora odrediti, sve to prolazi kroz pitanje da li će primirje potpisano pre nedelju dana preživeti prvi ozbiljan test. A taj test je stigao brže nego što su i najoprezniji diplomatski kanali očekivali.

Nedelju dana posle potpisivanja, Teheran i Vašington i dalje se javno spore oko toga šta sporazum uopšte znači. Iranski predsednik Masud Pezeškijan poručio je da njegova zemlja neće predati zalihe visokoobogaćenog uranijuma niti se odreći prava na obogaćivanje, dok generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Rafael Grosi insistira da će inspektori ući u postrojenja. Između te dve rečenice stoji razlika koja može da odluči hoće li region ući u novu fazu smirivanja ili u recidiv sukoba.

Koliko je Iran zaista blizu bombe?

Procene se vrte oko jedne brojke koja izaziva nelagodu u svim zapadnim kancelarijama: Iran trenutno raspolaže sa približno 440 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 odsto. To još nije nivo naoružanja, koji podrazumeva čistoću od oko 90 odsto, ali je opasno blizu. Stručnjaci procenjuju da bi ta količina, uz dodatno obogaćivanje, bila dovoljna za oko deset nuklearnih naprava. Upravo zbog te matematike Vašington je i pristao na pregovore, računajući da je zamrznut program bolji od programa koji se razvija u senci.

Pezeškijan nudi kompromis koji Teheran predstavlja kao maksimalan ustupak: pisanu garanciju da Iran ne namerava da pravi oružje, uz zadržavanje civilnog obogaćivanja pod nadzorom. Za iransku stranu, pravo na obogaćivanje nije predmet cenkanja, već pitanje nacionalnog suvereniteta i prestiža, formula koju su iranski zvaničnici ponavljali i tokom svih ranijih rundi. Problem je što Zapad tu garanciju čita kao nedovoljnu bez fizičkog pristupa postrojenjima, a baš taj pristup Teheran uslovljava.

Rafael Grosi je bio nedvosmislen: sporazum, kako ga on tumači, izričito predviđa da inspektori agencije dobiju uvid u iranska nuklearna postrojenja. Teheran, međutim, tu obavezu vezuje za dva uslova koja Vašington teško može brzo da ispuni, konačan dogovor i ukidanje svih sankcija. Dok se ta dva čitanja ne pomire, inspekcije ostaju obećanje na papiru.

Zašto pregovori i dalje idu zaobilaznim putem

Memorandum koji je otvorio proces predviđa 60 dana indirektnih pregovora, i upravo reč indirektnih otkriva koliko je poverenja ostalo. Iran i dalje odbija direktan kontakt sa Vašingtonom, pa poruke putuju preko posrednika, a tehnički razgovori se sele iz jedne evropske prestonice u drugu. Takav format usporava svaki dogovor i ostavlja prostor da se svaka rečenica tumači na dva načina, što se u proteklih nedelju dana i dešavalo gotovo svakodnevno.

Evropske institucije prate proces sa oprezom koji graniči sa nelagodom. Visoka predstavnica Evropske unije i ključne članice žele da sačuvaju ono malo diplomatskog kapitala uloženog u primirje, svesne da bi propast pregovora vratila celu regiju na početnu tačku i ponovo otvorila pitanje cene energenata na tržištu od kog zavisi i srpska ekonomija. Za Beograd, koji nema luksuz da bira strane u svakom sporu velikih sila, poruka je jasna, stabilnost Persijskog zaliva nije daleka tema, već faktor koji se oseti na pumpi i u budžetu.

Ostaje pitanje na koje ni Teheran ni Vašington za sada nemaju isti odgovor: može li sporazum opstati ako se dve strane ne slažu ni oko toga šta su potpisale, i koliko će Srbija i region platiti ako odgovor bude negativan?