Uoči samita NATO-a u Ankari: pukotine oko pomoći Ukrajini
Lideri 32 članice stižu u Ankaru 7. i 8. jula, ali saveznici pred samit ne mogu da usaglase završni tekst o vojnoj pomoći Kijevu. Italija koči pominjanje obaveza za 2027.
- Lideri 32 članice, među njima i američki predsednik Donald Tramp, stižu u Ankaru 7. i 8. jula, ali nacrt završne izjave o vojnoj pomoći Ukrajini uoči samita još nije usaglašen.
- Italija se protivi pominjanju obaveza za 2027, uz obrazloženje da bi rok mogao da omete raniji mirovni sporazum.
- Mađarska je ublažila stav i pristala da se otvori još jedan pregovarački klaster za ulazak Ukrajine u EU, ali i dalje blokira četiri.
- Vodeći evropski lideri obećali su "snažan" signal podrške Kijevu pred sastanak alijanse.
Za Srbiju, koja ostaje vojno neutralna i nije članica alijanse, ono što se dešava u Ankari nije daleka diplomatska rutina, jer se u istom paketu odlučuje o tempu proširenja Evropske unije i o bezbednosnoj arhitekturi celog regiona u kojem se Beograd nalazi. Uoči 36. samita NATO-a, zakazanog za 7. i 8. jul u turskoj prestonici, saveznici nisu uspeli da usaglase nacrt završne izjave o vojnoj pomoći Ukrajini, iako u Ankaru stižu lideri svih 32 članice, uključujući američkog predsednika Donalda Trampa.
Spor se ne vodi oko toga da li pomoć Kijevu treba nastaviti, nego oko jezika obaveze i oko rokova. Vodeći evropski lideri najavili su da će sa samita otići “snažan” signal podrške Ukrajini, ali usaglašavanje tačne formulacije pokazalo se težim od očekivanog. Rim je taj koji je stavio kočnicu na jednu konkretnu stavku, i to iz razloga koji članice tumače različito.
Rok koji Rim ne želi u tekstu
Italija se protivi tome da se u završnu izjavu ubaci pominjanje obaveza za 2027. godinu. Obrazloženje koje dolazi iz italijanske diplomatije glasi da bi fiksiran rok mogao da oteža ili da odloži mogući raniji mirovni sporazum, umesto da ga podstakne. Reč je o tananoj računici: previše čvrsta obaveza šalje poruku odlučnosti, ali istovremeno smanjuje prostor za pregovaračku fleksibilnost ako se otvori prilika za primirje.
Ta razlika u pristupu odslikava širu podelu unutar alijanse između onih koji traže dugoročne, obavezujuće garancije Kijevu i onih koji žele da zadrže odrešene ruke za eventualne pregovore. Zato se do poslednjeg trenutka pre Ankare vodi nadmetanje oko svake reči u nacrtu, jer završna izjava NATO-a nije samo simbol, nego dokument na koji se članice kasnije pozivaju.
Paralelno teče i pitanje evropske perspektive Ukrajine, koje formalno ne pripada NATO-u ali se politički prepliće sa samitom. Mađarska, koja je mesecima blokirala napredak Kijeva ka Evropskoj uniji, ublažila je stav i pristala da se otvori još jedan pregovarački klaster. Ipak, Budimpešta i dalje drži blokadu na četiri klastera, čime zadržava polugu uticaja na tempo celog procesa.
Šta pukotine u Ankari znače za Srbiju?
Za Beograd je najvažniji onaj deo koji se tiče proširenja. Ako Ukrajina, uz sav politički pritisak i ratni kontekst, otvara klastere po klaster uz mađarske uslove, to postavlja presedan za način na koji Unija vodi kandidate kroz proces. Srbija, kao zemlja koja godinama balansira između evropske perspektive i vojne neutralnosti, prati da li se pravila proširenja menjaju u hodu i pod pritiskom geopolitičke realnosti.
Postoji i regionalna dimenzija. Odluke alijanse o pomoći Ukrajini i o dugoročnoj bezbednosnoj obavezi utiču na raspoloženje i budžete članica u okruženju, među kojima su i susedi Srbije, a preko toga i na stabilnost šireg prostora Zapadnog Balkana. Samit u Ankari zato nije samo poglavlje rata u Ukrajini, nego test koliko je alijansa spremna da govori jednim glasom u trenutku kada joj se traži i odlučnost i uzdržanost istovremeno.
Kada se 7. jula upale kamere ispred kongresnog centra, pitanje neće biti da li će NATO potvrditi podršku Kijevu, nego kojim rečnikom i uz koje uslove. Da li će saveznici do poslednjeg dana uspeti da premoste jaz između Rima i onih koji traže čvrst rok, ili će Ankara ostati zapamćena po formulaciji koja svima ostavlja prostor da je čita na svoj način?
