Džinovski krokodili, ne sisari, bili su vrh lanca ishrane
Tim sa Univerziteta u Helsinkiju analizirao je tragove ujeda na fosilima starim 10,5 do 16 miliona godina i zaključio da su džinovski krokodili, a ne sisari grabljivci, lovili najkrupniji plen.
Džinovski krokodili, a ne sisari grabljivci, bili su glavni predatori tropske Južne Amerike pre više od deset miliona godina. Do tog zaključka došli su naučnici sa Univerziteta u Helsinkiju, a rad je objavljen u časopisu Journal of Vertebrate Paleontology. Dokaz su tragovi ujeda i zuba koje su predatori ostavili na kostima krupnih biljojeda, na nalazištima u današnjoj Kolumbiji.
Južna Amerika je u miocenu izgledala drugačije nego danas. Veliki deo kontinenta pokrivao je sistem prostranih jezera i močvara, takozvana proto-Amazonija, u kome su živele džinovske kornjače i krokodili. Na obalama je lovio čitav niz predatora: anakonde, sisari sa sabljastim zubima, neleteće ptice grabljivice i sebecidi, kopneni rođaci krokodila.
Oskar Vilson, postdoktorand na Univerzitetu u Helsinkiju, objašnjava zašto sisari grabljivci nisu držali vrh tog lanca.
Bilo je toliko plena na raspolaganju da sisari grabljivci nisu mogli sve da ga pojedu. Naše novo istraživanje pokazuje da su upravo krokodili bili najvažniji predatori u regionu, pogotovo kada je reč o lovu na krupan plen.
Najveći grabljivac tog doba bio je Purussaurus neivensis, rođak današnjih kajmana. Dostizao je sedam metara dužine i težinu od oko 1.800 kilograma.
Ko je bio plen
Biljojedi na obalama tog jezerskog sistema bili su jednako krupni. Tu su živeli džinovski lenjivci, gliptodonti, srodnici današnjih oklopnika, i nekoliko grupa kopitara, među njima astrapoteri i toksodonti. Ime astrapotera u prevodu znači zveri munje. Mnogi od tih biljojeda prelazili su težinu od jedne tone, što znači da je Purussaurus lovio životinje uporedive sopstvenoj masi.
Učestalost tragova na njihovim kostima navela je autore i na širi zaključak. Ako je krupan plen tako redovno završavao u čeljustima krokodila, onda je Purussaurus mogao da utiče i na to koliko je biljojeda uopšte bilo u tom ekosistemu.
Zašto su tragovi zuba jedini neposredan dokaz
Tim je radio na fosilima koji se već nalaze u muzejskim zbirkama, bez novog terenskog iskopavanja. Pregledani primerci stari su između 10,5 i 16 miliona godina, dakle iz srednjeg miocena.
Tragovi ujeda i zuba na kostima biljojeda jedina su vrsta neposrednog dokaza o odnosima između vrsta u davnoj prošlosti. Sve ostalo, ko je koga lovio i koliko često, ostaje posredan zaključak izveden iz građe tela i veličine životinja. Zato paleontolozi tim ožiljcima na kostima pridaju težinu koju nema nijedan drugi nalaz.
Učestalost tragova koje je verovatno napravio Purussaurus govori da je bio važan predator u tim tropskim ekosistemima.
Vilson u toj rečenici ostavlja i ogradu koja je za studiju bitna koliko i nalaz.
Šta ovo ne dokazuje
Tragovi se pripisuju Purussaurusu kao najverovatnijem izvoru, ne kao potvrđenom. Rad ih opisuje kao ožiljke koje je verovatno napravio taj krokodil, jer se pojedinačan ugriz star petnaest miliona godina ne može vezati za tačno određenu jedinku.
Uticaj na brojnost populacija biljojeda takođe je iznet kao mogućnost koju nalaz sugeriše, a ne kao izmerena veličina. Studija ne daje broj, nego opis odnosa.
Materijal dolazi sa nalazišta u današnjoj Kolumbiji i pokriva raspon od pet i po miliona godina. Slika koju rad daje odnosi se na taj ekosistem u tom periodu, a ne na ceo kontinent i ne na ceo miocen. Ono što fosili pokazuju jeste da su u sistemu jezera i močvara koji je nekada pokrivao severnu Južnu Ameriku krupan plen najčešće lovili krokodili, ne sisari.
