Rat za vođstvo opozicije: Đilas i Aleksić pred izbore

Uoči novog izbornog ciklusa, opozicija u Srbiji ušla je u borbu za sopstveni kolač. Miroslav Miki Aleksić, lider Narodnog pokreta Srbije, najavio je da njegova stranka aktivno izlazi na parlamentarne izbore, dok odluku o formatu koalicije ostavlja za kasnije. U isto vreme, Dragan Đilas i deo blokaderskog pokreta našli su se u otvorenom sporu, a studenti ponavljaju da na izbore idu zajedno sa opozicijom, ali odvojeno na biralištu. Pitanje koje natkriljuje sve ostalo glasi jednostavno: ko je autentični lider antirežimskog bloka.

Spor nije nov, ali je sada izašao iz kuloara na otvorenu scenu. Aleksić svoju poziciju gradi na slici stranke koja ne želi da se rastoči u širokoj, nejasnoj koaliciji. Đilasova Stranka slobode i pravde, dugo najveći pojedinačni igrač u opozicionom taboru, suočava se sa spekulacijama o tome hoće li samostalno preći cenzus. Deo blokadera otvoreno mu zamera način na koji se gradi izborna ponuda, a u toj raspravi provlači se i pitanje (delimičnog) bojkota glasanja.

Ko zaista predvodi opozicioni blok?

Odgovor zavisi od ugla iz kog se gleda. Po izlaznosti na ulicu i mobilizaciji, studentski pokret je poslednjih meseci bio najvidljiviji akter, ali on insistira da nije stranka i da ne želi da bude ničija lista. Po stranačkoj infrastrukturi i broju odbornika, Đilasova SSP i dalje ima najtežu mašineriju. Aleksićev Narodni pokret nudi sebe kao sponu, snagu koja može da poveže razjedinjene aktere bez ulaska u tuđe senke.

Problem je što se tri logike sukobljavaju. Studenti traže da opozicija stane iza zajedničkog programa, ne iza jednog imena. Đilas računa na to da bez njegove organizacije nijedna lista nema šanse na terenu. Aleksić, pak, procenjuje da samostalan, prepoznatljiv nastup donosi više nego rastvaranje u koaliciji u koju, kako se čuje u kuloarima, deo biračkog tela nema poverenja. Iz tog trougla rađa se rat za vođstvo, a ne samo tehnička rasprava o listama.

Cenzus je tačka na kojoj se sve lomi. Ako bi opozicija izašla razjedinjeno, rizik da pojedinačne liste ostanu ispod praga raste, a sa njim i strah od bačenih glasova. Ako bi izašla jedinstveno, otvara se pitanje ko je nosilac i čije ime stoji na vrhu. Upravo zato je svaka izjava o formatu koalicije, ma koliko uzdržana, zapravo potez u borbi za primat.

Šta sledi do raspisivanja izbora

Naredne sedmice biće test ozbiljnosti svih aktera. Narodni pokret je najavio izlazak, ali konačan format tek treba da definiše. SSP mora da pokaže da li ulazi sama ili u širem savezu, dok studenti treba da preciziraju šta tačno znači zajednički, a odvojeno na biralištu. Otvoreno ostaje i pitanje zajedničkog predsedničkog kandidata, koje bi, ako bude dogovoreno, moglo da preuredi celu sliku.

Za biračko telo koje traži promenu, najveći neprijatelj nije nužno vlast, već unutrašnja podela. Istorija domaćih izbornih ciklusa pokazuje da razjedinjena opozicija plaća visoku cenu na pragu, dok ujedinjena, makar i sa unutrašnjim trvenjima, ima realnu šansu. Pitanje je samo da li su lideri spremni da ličnu poziciju podrede zajedničkom cilju, ili će rat za vođstvo ostati glasniji od poruke biračima.

Mislite li da opozicija treba da izađe jedinstvenom listom sa studentima, ili svaki akter samostalno ima više da dobije?