Putin odbio predlog Kijeva o prekidu dalekometnih udara

Za Beograd, koji godinama balansira između evropske perspektive i energetske zavisnosti od Moskve, svaka naznaka o tome kako će se rat u Ukrajini okončati ima konkretnu cenu, od kursa dinara do cene gasa pred narednu zimu. Zato poslednji intervju Vladimira Putina za rusku državnu televiziju, emitovan kasno u nedelju, nije rutinski propagandni nastup, nego signal da se ruski predsednik ni posle više od četiri godine rata ne sprema da spušta dalekometni mač.

Putin je u tom intervjuu odbio predlog Kijeva o obostranoj obustavi dalekometnih udara, dakle dogovor kojim bi obe strane prestale da gađaju ciljeve duboko u zaledju protivnika. Njegovo obrazloženje je hladno i proračunato: predlog je, kako tvrdi, stigao zato što su ukrajinske snage pod pritiskom duž fronta dugog 1.250 kilometara, a ruski protivudari, po njegovim rečima, snažniji su i razorniji. Drugim rečima, Moskva odbija da se odrekne prednosti za koju veruje da je odlučujuća.

Zašto Kremlj odbija da zaustavi udare?

Logika koju Putin nudi je logika nadmoći. Ukrajina je poslednjih meseci pojačala napade dronovima na rusku energetsku infrastrukturu, pre svega na rafinerije, pa bi obustava dalekometnih udara njoj donela predah. Kremlj, medjutim, računa da je njegova sposobnost da gađa duboku pozadinu veća i da je upravo to poluga koju ne sme da preda za pregovaračkim stolom. Putin je poručio i da takvi udari ne menjaju stanje na liniji fronta, čime relativizuje ukrajinske uspehe i poručuje domaćoj javnosti da se ništa suštinski ne pomera.

Ono što ovaj nastup čini važnim jeste da Putin istovremeno tvrdi da je spreman za razgovore, ali pod uslovima koji za Kijev znače kapitulaciju. On se poziva na istanbulske predloge iz 2022. godine, koje Ukrajina odbacuje jer podrazumevaju predaju Donbasa. Moskva ostaje fokusirana na potpuno zauzimanje Donbasa i takozvane Novorosije, što obuhvata Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson, dakle teritorije čije bi prepuštanje za Kijev predstavljalo političko samoubistvo.

Šta to znači za diplomatski kanal?

Američka administracija nije van igre, ali je, čini se, privremeno zauzeta drugim frontom. Izaslanici Stiv Vitkof i Džared Kušner očekuju se u Moskvi tek kada se Vašington rastereti sukoba s Iranom, što znači da je dinamika pregovora vezana za raspored prioriteta Bele kuće, a ne za stanje na ukrajinskom frontu. Takav redosled poteza pokazuje koliko je posredovanje postalo uslovljeno globalnim, a ne lokalnim kalendarom.

Za region je poruka jasna. Dokle god Kremlj veruje da vreme i vatrena moć rade za njega, ozbiljnog primirja neće biti, a evropske kancelarije ostaju u poziciji da reaguju na ruske uslove umesto da ih oblikuju. Srbija, koja svoju spoljnu politiku gradi na pretpostavci da će se rat jednom okončati kompromisom, mora da računa i sa scenarijem u kojem kompromisa dugo neće biti.

Da li mislite da pritisak na ruske rafinerije može da natera Moskvu da ipak sedne za sto pod drugačijim uslovima, ili je dalekometna nadmoć adut kog se Kremlj neće odreći?