Teheran inspektorima MAAE zatvara pogođena postrojenja

Za Srbiju, koja svoju spoljnu politiku već godinama gradi na osetljivoj ravnoteži između velikih blokova i čija energetska stabilnost direktno zavisi od mira na Bliskom istoku, svaka nova pukotina u odnosima Teherana i Vašingtona nije daleka vest, već faktor koji se preliva na cene nafte, na tokove diplomatije i na sam okvir multilateralizma na koji se Beograd oslanja. Upravo se takva pukotina otvorila kada je šef iranske pregovaračke delegacije i predsednik parlamenta Mohamad Bager Galibaf, u obraćanju državnoj televiziji, kategorično demantovao da je Teheran dozvolio inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju da uđu u postrojenja pogođena tokom rata prošle godine.

Galibaf je poručio da inspektori MAAE nemaju pravo da pregledaju objekte koje su bombardovale Sjedinjene Države, nazvavši suprotne navode lažnim. Reč je o tri lokacije koje čine kičmu iranskog nuklearnog programa: postrojenju Fordo, ukopanom duboko u planinu kod Koma, kompleksu Natanz i objektu u Isfahanu. Sva tri su prošle godine pretrpela direktne udare, a od tada je pitanje ko sme da priđe njihovim ruševinama postalo centralni ulog u pregovorima.

Zašto je pristup inspektorima toliko sporan?

Suština spora leži u tome što bez fizičkog uvida na terenu Agencija ne može da verifikuje status iranskih zaliha obogaćenog uranijuma, materijala koji je najosetljivija tačka celog dosijea. Vašington tvrdi da je pristup inspektorima dogovoren memorandumom o razumevanju kojim je otvoreno šezdeset dana pregovora, dok Teheran tu interpretaciju otvoreno osporava. Nastao je, dakle, rat saopštenja u kojem svaka strana nudi svoju verziju istog dokumenta, a krhko primirje visi o tankom diplomatskom kanalu.

Direktor MAAE Rafael Grosi u više navrata je insistirao na, kako je rekao, veoma jakom sistemu verifikacije i punom pristupu lokacijama, jasno stavljajući do znanja da simbolične posete ili delimični uvidi neće biti dovoljni da se zatvori pitanje iranskih namera. Agencija se nalazi u nezavidnom položaju: od nje se očekuje da garantuje ono što joj Teheran trenutno ne dozvoljava da vidi.

Šta ovaj zastoj znači za širu sliku

Geopolitička realnost je da Teheran pristup postrojenjima ne tretira kao tehničko pitanje, već kao adut. Zapadni diplomati veruju da će inspektorima na kraju biti dozvoljen ulazak, ali procenjuju da Iran namerno odugovlači kako bi izvukao ustupke, pre svega u domenu sankcionog režima. Svako popuštanje na terenu Teheran uslovljava olakšicama za svoju privredu, a svako odbijanje Vašingtona da te olakšice ponudi vraća pregovore na početak.

Za evropsku perspektivu, uključujući i države koje su nekada bile deo nuklearnog sporazuma, ovo je podsetnik koliko je malo ostalo od nekadašnjeg multilateralnog okvira. Visoka predstavnica Evropske unije i evropske prestonice godinama pokušavaju da spasu ono što se spasti može, ali bez pristupa inspektora njihov diplomatski manevarski prostor je uzak. Beograd, koji pažljivo prati kako se velike sile odnose prema institucijama poput MAAE, u ovome vidi obrazac koji nadilazi Bliski istok: kada verifikacija postane predmet cenkanja, poverenje u ceo sistem kontrole naoružanja slabi.

Zaostajanje inspektora pred zaključanim vratima Forda pokazuje da primirje postoji na papiru, ali ne i u praksi na terenu. Pitanje koje ostaje otvoreno tiče se svih nas koji pratimo krhku ravnotežu na Bliskom istoku: da li je moguće okončati krizu poverenja ako obe strane insistiraju na različitom čitanju istog dokumenta, i koliko dugo svet može da živi sa nepoznanicom o tome šta se zaista krije u ruševinama iranskih postrojenja?