Tramp odbio da obnovi trgovinski pakt sa Kanadom i Meksikom

Odluku koja na prvi pogled deluje kao severnoamerička unutrašnja stvar Srbija treba da čita kao lekciju o tome kako Vašington danas tretira i najbliže partnere: američki predsednik Donald Tramp odbio je da produži sporazum koji je sam potpisao u prvom mandatu, i time je svakom manjem privrednom akteru, uključujući i zemlje koje pregovaraju sa Briselom o pristupu tržištu, poslao poruku da su dugoročni trgovinski aranžmani ušli u eru stalnog preispitivanja. Sporazum Sjedinjenih Država, Meksika i Kanade, poznat pod skraćenicom USMCA, trebalo je 1. jula da bude obnovljen na novih šesnaest godina, ali je Kancelarija američkog trgovinskog predstavnika saopštila da pakt neće biti produžen u postojećem obliku.

Umesto automatske obnove, sporazum sada prelazi u mehanizam godišnjih revizija, u kojem se svake godine iznova otvara pitanje njegovih ključnih delova. Formalno, USMCA ostaje na snazi još čitavu deceniju, sve do 2036, ukoliko se nijedna strana ne povuče, ali upravo godišnji ciklus preispitivanja unosi neizvesnost koju su i Meksiko i Kanada nastojali da izbegnu. Za Vašington, međutim, taj mehanizam je poluga: on omogućava da se svaki disbalans u razmeni pretvori u predmet novog nadmetanja.

Zašto Tramp odbija sopstveni sporazum?

Obrazloženje koje dolazi iz Bele kuće svodi se na jednu brojku, trgovinski deficit. Prema podacima na koje se administracija poziva, Sjedinjene Države su tokom 2025. imale manjak od 197 milijardi dolara u razmeni sa Meksikom i 48,3 milijarde dolara sa Kanadom. Tramp taj disbalans predstavlja kao dokaz da partneri više dobijaju nego što daju, i tu tezu koristi kao osnovu za tvrdnju da Vašingtonu susedne ekonomije nisu neophodne u meri u kojoj su one upućene na američko tržište.

Reč je o istom obrascu koji je obeležio i njegov prvi mandat, kada je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini zamenjen upravo USMCA. Sada, na kraju predviđenog šestogodišnjeg ciklusa, taj sporazum se ne produžava nego se stavlja pod stalni nadzor. Za razliku od klasične diplomatije koja teži predvidljivosti, ovaj pristup predvidljivost namerno uklanja, računajući da nesigurnost pregovaračku prednost daje strani sa većim tržištem.

Meksički zvaničnik Marselo Ebrard upozorio je da godišnje revizije stvaraju nestabilnost i da otežavaju napore Meksika i Kanade da smanje oslanjanje na Kinu, jer investitorima nedostaje dugoročna izvesnost bez koje se proizvodni lanci teško izmeštaju. Time se otvara paradoks: instrument koji je zamišljen da ojača severnoamerički blok naspram Pekinga sada bi mogao da oteža upravo to preusmeravanje.

Šta odluka znači za pregovore i za Evropu

Pregovori se ne prekidaju, ali se rasparčavaju. Sjedinjene Države i Meksiko nastaviće bilateralne razgovore u nedelji koja počinje 20. jula, dok Vašington i Otava, prema dostupnim informacijama, još nisu seli za sto. Prelazak sa trilateralnog na dva odvojena kanala nije tehnički detalj, on menja ravnotežu snaga, jer svaka zemlja sada pregovara sama, bez zajedničke pozicije koja bi joj dala veću težinu.

Za evropsku perspektivu poruka je nedvosmislena. Ako Vašington na ovaj način postupa sa geografski i vojno najbližim saveznicima, onda i pregovori Brisela sa Sjedinjenim Državama o carinama i pristupu tržištu ulaze u fazu u kojoj se ništa ne uzima kao trajno rešeno. Za male ekonomije, među kojima je i srpska, koje svoju budućnost vezuju za evropsko tržište, ovo je podsetnik da transatlantska veza više ne garantuje stabilan okvir, nego niz kratkoročnih dogovora podložnih preispitivanju.

Ostaje pitanje koje prevazilazi granice Severne Amerike: ako ni sporazum koji je jedan predsednik lično potpisao više nije siguran od njegovog sopstvenog preispitivanja, na šta se onda uopšte oslanjaju oni koji sa Vašingtonom sede za pregovaračkim stolom?