Srce Sarajeva otišlo u Beč, dva otkucaja ostala u Srbiji

Na binu sarajevskog Narodnog pozorišta prvi je, još pre nego što se pomenuo ijedan takmičarski naslov, izašao Emir Hadžihafizbegović. Voditeljka ceremonije Helena Vuković uručila mu je Počasno Srce Sarajeva, i tim gestom je 32. izdanje festivala otvorilo, ne zatvorilo, svoju svečanost. “Ovo srce Sarajeva dijelim s braniocima grada. Da njih nije bilo, ne bi bilo ni Sarajevo Film Festivala”, rekao je glumac, i tek posle te rečenice je krenula prava dodela, ona za filmove koji su se sedam dana takmičili za glavnu nagradu.

Festival je zatvoren u petak, 21. avgusta, i to je već treći put u ovom izdanju da pišemo o njegovim počastima: pre desetak dana o Srcu Sarajeva za Ašgara Farhadija, posle osam godina pauze u toj vrsti dodele, i o istom priznanju Vudiju Harelsonu. Ovog puta je red došao na takmičarski deo, u kojem se za nagradu borio 51 film: devet dugometražnih igranih, 21 dokumentarni, deset kratkih igranih i 11 studentskih kratkih, plus jedan prikazan van konkurencije.

Glavno Srce Sarajeva, za najbolji igrani film, otišlo je u Beč: dobila ga je Sandra Volner za “Everytime”. Nagradu za režiju odnela je Ana Urušadze, za film koji se kod nas prevodi kao “Sporedna uloga” a u originalu zove “Supporting Role”. Tu se niz prekida i vraća u Srbiju: Srce Sarajeva za najbolju glumicu pripalo je Evi Kostić, za ulogu u filmu “17”, dok je nagradu za najboljeg glumca odneo Adrijan Vancic, za “Ti ovde ne pripadaš”.

Dokumentarni i kratki program doneli su još jedno domaće ime na listu pobednika. Najbolji dugometražni dokumentarac je “To Hold a Mountain” Biljane Tutorov i Petra Glomazića, dok je titula za najbolji kratki dokumentarac otišla Karli Jelić za “Holy Defiance”. Specijalnu nagradu žirija dobio je “The Ferry Flows” Žore Papojana. U igranom kratkom programu najbolja je “Niko ništa nije rekao” Tamare Todorović, a među studentskim radovima pobedila je Reka Pinces sa “Unwellness”.

Festival dodeljuje i dve tematske nagrade koje nisu vezane za formu nego za poruku filma. Nagrada za promovisanje rodne ravnopravnosti pripala je Kosari Mitić za “17”, istom filmu u kojem je Eva Kostić dobila glumačko priznanje, uz posebno priznanje Heleni Maksjom za “Ne pitajte me da li sam ubila”. Specijalna nagrada Perspektive mladih otišla je Dini Dumi, za film koji bosanski mediji prevode kao “Skejtanje nije za cure”, dok B92 u svom prenosu zadržava izvorni engleski naziv “Skateboarding Is Not for Girls”.

Ono što ovu listu čini zanimljivijom od proste tabele jeste raspored pobeda. Glavni žanrovski trofej otišao je van regiona, austrijskoj rediteljki, dok su gluma i dokumentarni program ostali kod nas, i to na dva potpuno različita registra: intimna uloga u igranom filmu s jedne strane, dokumentarac o planini s druge. Sarajevo festival već tri decenije funkcioniše kao mesto gde se post-jugoslovenski kontekst meri sa svetskim, i “17” Kosare Mitić, film koji je pokupio i glumačku i tematsku nagradu, pokazuje da se domaća kinematografija tamo ne pojavljuje samo kao gost.

To je, na kraju, i najkonkretniji zaključak koji se iz ove ceremonije može izvući. Festivalska kola su se za ovu godinu zatvorila, ali dva imena, Eva Kostić i dokumentarni tandem Tutorov i Glomazić, ulaze u kanon koji Sarajevo gradi svakim avgustom, i to je razlog više da se prate i naredna izdanja, ne samo ono ovogodišnje.

Vredi zapamtiti i brojku koja stoji iza svega toga: više od 250 ostvarenja iz oko 70 zemalja, sedam dana projekcija i susreta sa autorima, za festival koji je nastao u opkoljenom gradu i danas se meri sa Venecijom i Berlinom po ugledu, ne po budžetu. Institucionalna kritika bi ovde lako mogla da se okrene ka pitanju zašto glavna nagrada godinama izmiče regionu, ali odgovor na to pitanje ne umanjuje ono što je ostalo kod nas: gluma koja je prepoznata kao najbolja u čitavoj konkurenciji, i dokumentarac koji je, sudeći po samom naslovu, morao da nosi teret cele planine.