Tramp povlači snage iz NATO zemalja, danas stiže u Ankaru

Za Beograd, koji svoju spoljnopolitičku ravnotežu godinama meri prema kretanjima u Vašingtonu i Briselu istovremeno, poruka koja danas stiže iz Ankare nije udaljena vest. Kada američki predsednik uoči samita saveznika najavi da povlači deo svoje vojne mašinerije iz Evrope, menja se sam okvir bezbednosti kontinenta na čijem se rubu nalazi i Srbija. Donald Tramp dolazi u tursku prestonicu 7. jula, na dan uoči 36. samita šefova država i vlada NATO-a, i dolazi sa najavom koja je saveznike zatekla u neprijatnom položaju.

Tramp je, naime, najavio fazno povlačenje američkih borbenih aviona, razarača i podmornica iz zemalja članica NATO-a. Reč je o potezu koji Vašington predstavlja kao pritisak na saveznike da preuzmu veći deo tereta sopstvene odbrane, ali koji u evropskim prestonicama zvuči kao prvi opipljivi rez u transatlantskoj vezi kakvu Evropa poznaje decenijama. Fazno, a ne naglo, znači da je reč o poluzi za pregovaranje, a ne o jednokratnoj odluci, no sama najava dovoljna je da premesti težište razgovora u Ankari.

Šta Tramp zapravo traži od saveznika?

Iza najave o povlačenju aviona, razarača i podmornica stoji stara Trampova teza da Sjedinjene Države plaćaju nesrazmerno visok deo računa za evropsku bezbednost. Povlačenje snaga tako postaje sredstvo, a ne cilj: poruka članicama da same finansiraju veći deo odbrane pre nego što Vašington vrati puni obim prisustva. Evropske članice na taj pritisak odgovaraju najavama novih vojnih ugovora, delom upravo da bi ublažile američko nezadovoljstvo.

Za region jugoistočne Evrope ovaj razgovor nije apstraktan. Svako pomeranje američkog vojnog prisustva na kontinentu prelazi u pitanje ko popunjava nastali prostor i pod kojim uslovima, a upravo se na tom terenu Srbija godinama trudi da zadrži manevar između velikih sila. Ako se transatlantska ravnoteža pomeri, pomeriće se i pretpostavke na kojima počiva regionalna diplomatija.

Tramp u Ankaru ne stiže sam sa ovom temom. U prethodna 72 sata obavio je odvojene razgovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, a najavio je i sastanak sa sirijskim liderom Ahmedom el Šaraom. Time se u Ankari ukršta nekoliko otvorenih dosijea odjednom, od rata u Ukrajini do prilika na Bliskom istoku.

Bilateralni sastanak sa Zelenskim i senka Grenlanda

Tokom samita zakazan je bilateralni sastanak Trampa i Zelenskog. Kijev na taj susret dolazi sa jasnim zahtevom: dodatnim sistemima protivvazdušne odbrane Patriot, koji su Ukrajini potrebni da bi održala odbranu gradova pod pojačanim ruskim udarima. Pitanje koliko će Vašington biti spreman da izađe u susret tom zahtevu, i po kojoj ceni, biće jedan od merila stvarnog stanja u odnosima Trampa i ukrajinskog rukovodstva.

Nad samitom istovremeno lebdi i Trampova ranije izrečena pretnja da bi silom mogao da preuzme Grenland, teritoriju koja pripada Danskoj, članici NATO-a. Za savez čiji temelj čini obećanje o kolektivnoj odbrani članica, otvorena mogućnost pritiska na teritoriju jedne od njih predstavlja neugodnu pukotinu, koja se u Ankari neće lako zaobići.

Ono što se danas dešava u Ankari mnogo je više od protokolarnog okupljanja. To je test koliko transatlantska veza može da izdrži istovremeni pritisak sa nekoliko strana, i koliko će Evropa biti spremna da sama nosi teret sopstvene odbrane. Da li je najava povlačenja aviona, razarača i podmornica početak trajnog američkog rezanja prisustva u Evropi, ili samo najtvrđi ulog u pregovaračkoj partiji koja tek počinje?